POSLEDNjI VODENIČER – MILE

Vodenica
Radi danju, radi noću, melje vetar i samoću,
Melje žito, kišu, veče, pa i Rzav koji teče.

Da čitav svet gori ostala bi samo voda, i u njoj bi ležala klica nekog novog života, govorio je rimski filozof Seneka.

Kosim, prilično strmim sporednim putem, kada se skrene sa glavne džade za Rijeku, ispod Marjanovića, dolazi se do kuće Mila Uskokovića. Tu u podnožju Đedovca, na kraju sela Visoka, gde se bistri Rzav i plahovita Ljubišnjica susreću, Uskokovići žive godinama. Pre više od 200 godina njihovi preci se doseliše iz Morače – brdovite Hercegovine. Nije im bilo teško da se prilagode novim uslovima i predelima koji neodoljivo podsećaju na zavičaj njihovih predaka. Prizor, gotovo neverovatan. Nekoliko kuća, među kojima jedna od kamena i brvana, pod kamenom pločom, sa ognjištem, verigama, stara preko dva veka. Nedaleko tu iznad je do skora postajala i kuća poznatog pisca Milutina Uskokovića čije ime nosi stariji Milov sin. Malo je znano da je Milutin doktorirao prava u Ženevi, a tragično izgubio život 1915. u Toplici. U Kuršumliji postoji spomen-česma, posvećena ovom srpskom piscu. Ne čudi nas to što u našem gradu nijedna ulica ne nosi ime ovog, mnogima (ne)poznatog, književnika. Verovatno nemamo dovoljno ulica, ili smo imali previše „heroja“.
– Zima je i ovde na izdisaju mada je tek kraj marta. Zna ovde da zaveje i posle Blagovjesti – kaže Mile zagledan u vrhove okolnih brda. U njegovoj kući, iznad puta koji vodi za Ljubiš, poslednjih dana je veoma živo. Glavna i najveća atrakcija je trogodišnji praunuk Nemanja, pristigao sa majkom, iz Beograda. Upoznali smo se u strani iznad ušća Ljubišnjice u Rzav dok je, sa svojim ljubimcem psom – Garom, pokušavao da sustigne stado ovaca odmaklih prema komšijskim malinama. Miladinu (1924.) otac Radomir nadenu dedino ime. Imao je nepune četiri godine kada je ostao bez oca, gotovo da ga nije ni upamtio. Stariji brat Vaso je imao šest, a mlađi Slobodan samo dve godine.

Tada je bila velika kriza, vladala glad, a mi bez snage, sirotinja bez oca, bili smo na udaru svih. Majka Draga je bila iz dobre kuće, od Dželebdžića iz Kokinog Broda. Zahvaljujući ujacima i majci koja beše sposobna i spremna žena mi smo se održali i opstali u veoma nezgodnom okruženju. Mile, danas nema reči hvale za neke ljude koji su bili spremni i da preoru, da premeđe, šumu poseku, stoku zatru, decu zastraše. – No, oni danas nisu među živima, pa nema – kaže – razloga o njima reči trošiti.
Majka Draga se nije predala, već je, uprkos mnogim nedaćama i problemima, uspela da svoje sinove odgaji, vaspita da postanu dobri i časni ljudi. Malo ko u našem kraju nije čuo za Vasa kafedžiju, Sloba – šefa mesne kancelarije visočke i vodeničara Mila.
– I tako nekako ja i moja braća zakoračismo u život. Završih četiri razreda u kući Rose Aleksandrić, u Visoci, a neku godinu kasnije počeh da radim u vodenici Milorada Kećke, eno je tamo sa druge strane Rzava. Bio sam baš mali, ali moralo se raditi da se preživi. Vodenica velika, lepa, dvoreda, divota jedna. Imala je i sobicu za boravak-odmor, đe sam posle napornog rada mogao da na kratko dremnem. Prenosio sam teške džakove i vreće preko mosta do vodenice i nazad, zasipo žito, kupio brašno, održavao jaz i branu, žito i ujam mjerio. Radio sam napola, a ujam je tada bio 3 posto. Mogao sam dnevno zaraditi 3-4 kila brašna što je za nas bilo čitavo bogatstvo, a i sigurnost da nas glad neće plašiti. Prolazili su dani, provlačile se godine a nismo ni primećivali da smo odjakli, spremni da se nosimo sa životnim problemima, i da majku odmjenimo. Nije ni imala vremena da se raduje a otpočeo je rat. Opasnost jedna.
Mile kazuje kako je majka mnogo strahovala za svoje sinove, jer sve što je moglo pušku nositi tih godina je bilo u strahu od mobilizacije.
– Već smo imali volove, i stariji brat Vasilije je krenuo u nadnicu i rabadžiluk. Najmlađi brat Slobo je imao 14 godina, i sa majkom je pomagao oko stoke i drugih radova. Ja sam vodijo računa o vodenici, jer rijeka zna da s proljeća od snjegova i kiša pridođe, odnese branu i ćupriju, jaz razvali, pa se ne može vodenici prići. Kada sam sa brtom morao u rabadžiluk, na dan – dva, do Zlatibora, Čajetine, Ljubiša, Arilja ili Ivanjice, majka je preuzimala ulogu vodeničara.
Vodenice su od pamtiveka imale veoma značajnu ulogu u društvenim i ekonomskim odnosima. Bile su nasušna potreba i tesno povezane sa ishranom stanovništva. Bile su privredno i društveno dobro, i siguran izvor prihoda. Često su vodenice bile središte društveno-zabavnog života.
Sporim koracima, sa čičom Milom, silazim strmim sokačetom do Rzava koji, nabujao od topljenih snegova, uz huk srebrnih talasa zamiče ispod mosta. Do vodenice se stiže puteljkom pored Ljubišnjice koja se tu sliva u Rzav.
Čiča Mile je čovek prirode: visok, koščat, dodroćudan, blagorečiv, bistrog pogleda i prijatne spoljašnjosti, još uvek dobro nosi svoje godine. On poznaje svaki kamen, svaki vir, tišak, prelaz svaki nadaleko. Preko sedamdeset godina je vodeničar, a sa rekom se druži od kada je za sebe saznao, i, kaže kako ne bi mogao bez nje, njenog žubora, huka, talasa.
– Vodenica ti je kao živo biće, kao čovek, a voda ti je život, njome se pere svaka prljavština, uklanja zla sila – kaže Mile, zagledan u vodu jaza u kojoj se mreškao tihi lahor. Gotovo nečujno, bez reči, sa blagom čežnjom i suncem na izboranom licu, stari mlinar otškrinu nezabravljena vrata vodenice. Zacijukaše šarke, a let orla iznad Đedovca preseče miris svežeg brašna i prelomi naš razgovor.
– Vidiš kolko samo delova ima – i tu poče da nabraja: – ovo je badanj kroz koji voda udara u kolo sa lopaticama na kome se nalazi vito, u kolo su uglavljeni zaperci; unutra ti je vreteno u vodeničkom kamenu, čeketalo, loparica, zvono, a ovo dolje đe brašno pada je mučnjak, a iznad je uglavljen nepokretni kamen itd. Ne možeš ih, koliko ih ima nabrojati… U ovaj koš ovde sipam žito – objašnjava Mile princip rada potočare – u košu se nalazi drvena loparica za koju je pričvršćeno zvono. Kada nestane žita u košu loparica pada i oglašava se zvono koje upozorava vodeničara. Na koš je pričvršćena i drvena palica – čeketalo, koje igra i čekeće po neravnoj površini gornjeg kamena koji se okreće, dok je donji kamen nepokretan. Čegrtaljka reguliše dotok zrna kroz levak koša u kružni otvor kamena. Brašno ne sme biti ni mnogo oštro ni previše sitno, a kad mušterije kažu šta žele, onda ti je najlakše…
… I tu stade, kao da priziva daleka vremena.
– Ovu sam ja pravio – pokazuje na očuvanu vodenicu, sazidanu od cigala i prekrivenu crepom. Bila je tu i valjalica, valjali smo sukno, nekada. Sad toga više nema. Prokopali smo jaz od dvesta metara, Tvrdu branu smo izgradili, metalni badanj i kolo željezno skova brat Vaso. Kovač je on bio. Kamenje novo kupismo od Neđeljka Bojovića u Banjama. Kamen vodenički se kleše od posebne kamene rude, nema takvog u našem kraju. Ima ga u Trsteniku, Makedoniji…
Bogami, davno je to bilo kad smo je zidali, 72. mislim. Tada sam, te jeseni, stradao gore u šumi. Opasno je bilo, mal ne pogiboh. Pomagao sam komšiji u sječi drva i okrenu se nezgodno trupac jedan, i baš nisam mogao uteći. Polomi me dobro, bogami. Četiri dana nisam svjesti dolazio. Koma totalna. Eto, i obeleži me – pokazuje veliko udubljenje na desnoj slepočnici. – Izvukoh se nekako, zdrav organizam bio, a bogami i lekari dobri. Bog me imao na umu, ali i svetac Sv. Nikola, gospodar voda, i zaštitnik naše kuće, koga slavimo.

– U onoj tamo, Kećkinoj vodenici – pokazuje rukom uzvodno preko bistre, žuborne reke – sam radio preko trideset godina. Gledamo je sa druge strane Rzava kako je zarasla u korov i vrzinu, kao bezuba starica, a mora da je nekada bila na daleko čuvena i čudesno lepa.

I Mile kazuje da je uvek bilo posla, i da postoji vreme setve, i vreme žetve, ali, kaže, mlelo se gotovo uvek. Najviše se mlelo s` jeseni, sve do Jovanjskih mrazeva, kad led okuje kolo i onda ga moraš sekirom uklanjati. Nekako s proleća, kad dune Ustoka i Jug, nadođu vode, nabujaju reke, onda je Mile prekidao rad, zaustavljao cipunom vodu, i kolo vodeničko je mirovalo. To je bilo vreme kada je sa čerencom ili mrežom lovio krkuše, klenove i pastrmke u rzavskim tišacima.
– Bude i ljeti – nastavlja Mile – puno naloge, kada malaksaju vode u brdima i vodenice njiove stanu, svi su dolazili ovde jer je ova voda jaka, dobra i nepresušna.
Kada nije bilo posla u vodenici Mile bi jaz čistio, branu ojačavao, kamenje oštrio, u rabadžiluk išao. Išlo se kolskom zapregom sa šinjacima (drveni točkovi okovani metalnom šinom) ili saonima, po kijametu, mećavi, vetru, a putevi loši. Volove prodade prošle godine. Ponekad bi, priseća se, u Kećkinoj kafani, sa društvom koje se zabekrijalo, ostajao. Tu, uz šljivovicu, malo sira i slanine, krene i tiha rabadžijska pesma.U dugim zimskim noćima, o slavama, pričale su se mnoge rabadžijske i vodeničarske dogodovštine. Mile i nije baš sklon narodnom verovanju da su se vodenice gradile na mestima vilinih sastajališta, gde se one sakupljaju i kolo igraju. Pričalo se da je Bog stvorio vodenicu, a Đavo izmislio čeketalo i da on, tu ispod vodeničkog kola obitava, i da kad god zaželi može vodenicu zaustaviti. Njemu se to, kaže, nije dešavalo. I danas vlada mišljenje da je voda, koja prska sa vodeničkog kola (omaja) dobra protiv uroka, da otklanja ljubavne jade, ali i da smiruje strašljivu i nestašnu decu… Škripa vodeničkog kamena, šum vode, zvuk čeketala su se povezivali sa nečastivim, zlim silama i nemanima, koje do duboko u noć opsedaju, kinje i u kosti strah uteruju seoskim noćobdijama, rabadžijama i vodeničarima. Kada vodeničar, pre zore, krene u vodenicu za njim ide i mačak (zbog miševa, ribe i ptica kojih uvek ima oko vodenice), a kad petlovi zapevaju mačak pobegne.
– Neđe oko ponoći, dolje u Jelavu – pričao je rabadžija Rajko – čuo se neki huk i lomljava, kao da stabla u Đedovcu padaju. Neka sila, kao vjetar, svali se na džakove brašna koje sam ćerao iz rzavske vodenice. Obli me ledeni znoj i jeza mi se pod kožu uvuče. Volovi ni da maknu, a put pod nogu, nizbrdo. Ošinem bičem, jok more, ništa. Glas mi ne dolazi a oću da ih vikom poćeram. Užas jedan, da ne vjeruješ. Tri sata nisam kilometar prešo. Kola zakočena, ne mogu vint da okrenem. Kad bik dolje kod ćuprije na Ljubišnjici oglasiše se petlovi. Volovi zadihani, ripe, kao da ih sam Đavo davi. Ona sila nevidljiva, uz huk ludog vjetra, se svulja i nestade, kola se otkočiše, a volovi jurnuše ne možeš ih stići, i sve tako do Visa. Stigoh u zoru kući. Tri dana nisam ustajo i nikome reč jednu ne rekoh o tome sedam godina. A, i Mikailo je pričao njegov susret u pomrčini sa malim detetom koje ga je čitava tri sata pratilo, sve pored reke i plače, mauče i zove ga po imenu. Nije se odazivao. A ono mu kaže: – Ti se ne odazivaš, ali dozvao sam tvoju majku… – i zamače u Zelenjak. On dođe kući a majka mu umrla…
– Donosilo se – nastavlja Mile svoje kazivanje – mlivo na leđima, dogonilo na kolima, na konju. Bilo je i sirotinje. Donesu nekoliko kila, skoro iz njive, sirovog žita, nemaju drugo, a gladna usta nisu mogla da čekaju. Ne možeš to samljeti, oće da ti podlijepi kamen, a onda moraš skidati, čistiti. Ja sam im davo moje brašno ujamsko bez ujma, često i više, a da to oni i nisu znali, da se ne naljute.

– Mljeo sam od pre onog rata, a i za vreme rata. Mljeo sam i partizanima i četnicima. Bi opasno vreme. Moro si. Naiđu ovde i sve drugo mora da čeka. Za ujam ne smiješ ni da pitaš, samo čekaš da odu. Jedanput dođoše partizani sa velikom radio stanicom, zaustaviše vodenicu, na kamen namakoše kaiš i priključiše trafo da pune baterije. Nisu me maltretirali, bili su pristupačni kako bi ja kreno šnjima. Nekako se tad izvukok, ali kada ‘44. objaviše mobilizaciju bijaše opasno. Brata Sloba skačiše na Sremski front, ja utekoh u pećine, gde sam se sa Mikailom Marjanovićem krijo šest mjeseci, a najstariji brat Vaso bješe u četnicima, prvo kod Vojvode Javorca, a potom kod majora Markovića.
– A evo, vidiš kako se selo okrenulo – nastavlja Mile svoju priču. – Ovo malo ljudi se preorijentisalo na proizvodnju malina, kompira i jabuka. Ako se to bolje isplati uredu, ali znaj da će se morati misliti i o ljebu. Vidiš da je kilo žive svinjetine i kilo ljeba isto… Žao mi je što vodenice zvrje prazne. Bilo je neke priče o obnavljanju, pre nekoliko godina, ali to su samo obećanja. Pre desetak godina ovuda naiđe ondašnji presednik Lilić i veli kako će to država da pokrene. Ovi sad ne govore ništa. Priča se o ulaganju u turizam. Evo, naša kuća ima odlične uslove za tako nešto. Moj sin i unuci bi, uz malu podršku, mogli da nastave da žive ovde đe su rođeni, a to je moja najveća želja… Ali grdna su vremena, nevalja ništa. Selo opušćelo, sve pobježe u grad, a i tamo se loše živi. Pljačke, ubistva, grabež opšta – nastavlja Mile svoju ispovest. – Sada su mi velike godine. E, da mi je pamet ova, drukčije bi bilo. Mehanizovo bik se, manje snage bi trošio. Sad mi se korak usporijo. I ja, i baba Jela, dobro smo bolesni i stari. Đeca nas pomažu, kolko mogu. Nije ni njima lako. Ako se nešto promjeni nabolje, valjalo bi, da bar ovi mlađi žive. Mi smo svoje kako-tako proživeli. I, na rastanku, kao da mahnu meni ili vodenici, umesto pozdrava, i ode…

Momčilo Dimitrijević

Pismo piscu

Evo, dragi Dobrilo, konačno smogoh zdravlja i snage da, u skladu sa tvojim instrukcijama, postavim nekoliko fotografija sa nedavno održane žurke iz kafane kod Jara, od milošte nazvane: „Nema dalje bato“, a što je moja mala sestričina jednom prevela kao: “Dalje nećeš proći“!
Najpre da ti zahvalim na prisustvu i izrazim divljenje prema vozačkim sposobnostima tvoje lepše polovine. Savladati kišnu oluju i one planinske gudure, može samo ona koja je u potpunosti posvećena svom cilju, da bezbedno dovede na odredište čoveka svog života, a idola drugih žena. Molim te, seti se da ovu žrtvu opišeš u nekom od narednih romana. 
Što se žurke tiče, uverio si se i sam, da novinari ne lažu baš uvek, bar ne onaj što je intervju sa tobom naslovio: „Namćor koga žene vole! Eto, naša drugarica Bilja doživela prosvetljenje kada je uhvatila za ruku tvorca Doroteja, nakon čega je dobila paranormalne sposobnosti u vidu slavujskog glasa i oduševljena novim umećem, ostatak večeri provela pentrajući se po stolovima i umišljajući da poslužavnik može postati muzički instrument pod imenom daire.
Lokalni šeik nije žalio novce da okiti grudi slavuja od Radobuđe u šta se, vešto kao i uvek, umešao Močko, izdajući se za darodavca lično.
Što se tiče tvog finansijskog salda sa slavljenikom, bar si otkrio poreklo još jednog minusa na tvom kontu, a ja sam opet, u repertoar svojih naivnosti dodala nekoliko novih pluseva, shvativši na kakve je sve prevare pomenuti spreman! To me naravno, nije omelo da zajedno sa duom „Blek panters“, ne falširam uz: „Čamac plovi Rado…“ Jedna Beograđanka mi je u poverenju saopštila da nikada ranije nije slušala takvu muziku, što je dodatno potvrdio Desko koji je na pola zabave krenuo da izigrava opoziciju svom partneru i ostalim gostima, zovući mama Huanitu, baš dok je marširala Kralja Petra garda!
Ostalo ženskinje uporno isčitavalo tvoje knjige, tražeći uzaludno, na označenim stranama odgovore na pitanje od čega se sastoji ta Močkova čuvena harizma.
Đole, naš prvak u brzopoteznom slikanju, pojeo pogrešan zaponjac na koji je neko bacio čini i sluteći belaj, ostatak večeri proveo uz vatricu ispred kafane, zabavljajući onu mladež pričama o vampirima i drekavcima koje je lično sretao na svojim brojnim putovanjima. 
Nakon vašeg odlaska na sto su izneli REFORMU, koju je zakuvavala Bilja, ali svi prisutni Srbi slistili su je za tren oka! Za ovo je blagoslov dao otac Milan lično, kome je kuvarica u nastupu zaljubljenosti udelila cela tri parčeta. 
Kada je Maestro Džek shvatio da od reforme nije ostalo ništa, a nezadovoljan nasilnim prekidom duela sa svojim najvećim rivalom i to baš od strane domaćina, napustio je žurku i otišao na svoju kulu da meditira.
Ja sam se u zlo doba sažalila na sudbinu onog nesrećnog konobara kome je počelo sevati ispred očiju, te sam onako ovlaš proturila lažnu vest da je isti od umora pao u nesvest i da se veselje verovatno, mora prekinuti. Neki su stvar shvatili za ozbiljno i rešili da se vrate u civilizaciju, a oni ostali…dalje ti ne mogu pričati jer i nisam bila tamo….
Nisam ti dobro spavala, jer su zorom zvonili telefoni: popadija je nekako saznala za neke kompromitujuće fotografije koje su u toku iste noći morale biti uklonjene sa lica Zemlje, a Desko je zvao da pita gde se zagubila njegova harmonika! Do jutra je sve opet bilo na svom mestu: fotografije uklonjene, a aber o harmonici došao iz sela Pogled. Kako je noćom harmonika sama, bez harmonikaša, stigla u to selo, to sami Bog zna! Važno je da se ona sutradan sastala sa Delom baš na Uskom viru, na Gulašijadi, koja je upravo počinjala.

Ljiljana Dimitrijević

Mišo Maksimović – Krao sam zanat

Miša Maksimovića, čoveka koji je u životu radio „sve“, sam upoznao dalekih 80-tih godina prošlog veka. Znam da je dvadesetak godina bio predsednik crkvenog odbora u Brekovu, da je vernik i da slavi Sv. Jovana. Znam i mnoge anegdote iz njegovog života. Pričalo se da su voleli da ga sretnu kad krenu na put. Uvek je bio veseljak, nasmejan i za njega su se kačile lepe vesti, onih loših se klonio, ili su ga zaobilazile. Znao je da ugrabi muštuluk, da pesmu počne, priču podstakne. Bio je to veoma vitalan i šarmantan čovek, blage naravi, prijatnog izgleda. Živeo je sa suprugom, sinom i snahom, u predivnoj kući na dva sprata, opremljenoj i uređenoj poput mnogih gradskih. Novu kuću je gradio, ali je jedan od retkih domaćina koji je od zuba vremena sačuvao i porodičnu kuću staru preko 150 godina. Tu ih je, pričao je Mišo, živelo petnestoro. Svi njegovi su u njoj rođeni i nije mogao da dozvoli da propada ono što su njegovi preci gradili. „Ima tu nešto posebno; osećaj, miris, duh koji me privlači, pa smo svi vezani za nju. Tu najlakše zaspim i nekako se dobro odmorim“, govorio je.
Kuća se nalazi baš ispod brda Vrhovi, u zaseoku Nerandžići, nadomak šume, sa prekrasnim pogledom na centar sela i crkvu Sv. Nikole, iz doba Nemanjića, u čijoj obnovi i adaptaciji je i sam učestvovao devedesetih godina. Tada su obnovljeni zidovi i kupola oštećeni na kraju rata, kada su nerazumni partizani minirali spomenik Kralja Aleksandra.
Mišo je uvek bio agilan za sve akcije, mobe, dobrovoljane radove, pomoć drugima. „Nema tu ništa loše“, govorio je, „ako dobro činiš – dobru se nadaj. Tako je bilo nekada, danas možda i nije tako, ali šta ja tu mogu da promenim. Sada je neko drugo vreme. Nisu na ceni čast, moral, dobrota i poštenje. Sve se promenilo. Nema više ni šale, ni duše, ni pesme; ni ptice više ne čuješ da pevaju… Nekad ti je bilo: ceo dan, od jutra do mraka radimo, kosimo, kopamo, oremo, a uveče, kad se smrači, krene pesma, i sve ti lepo. Nestane onaj umor i sve muke odu niz dolove…”
U školu, tu u Brekovu, Miloš je krenuo pred rat i, posle šta drugo, ostao u svojim brdima. Radilo se puno da bi se opstalo i preživelo. Bilo ih je devetoro u kući. Znalo se sve šta ko radi, kad se liježe, kad se ustaje, kako se zapovest i reč starijih poštuje, „a ne ko ovo danas, bore se, čujem, u kome gradu će da duže rade ti kafići, kladionice i kockarnice. Neko reče da kod nas u Arilju ima preko deset kockarnica. E kaži ti – kud to vodi…“
Miloš je rano krenuo da zarađuje i okreće paru. Sa 18 je počeo da radi kao potkivač. Bilo mu je dosadilo da dva – tri puta godišnje ide kod Stojana potkivača u Latvicu. Čitav dan je provodio u putu, a čekalo se i po nekoliko sati na red. Uvek je krišom posmatrao kako to majstor-potkivač Stojan obara vola, kako kuje potkovicu, kako ukiva klince…
„Jedanput“, pričao mi je Mišo, „kažem ocu da neću više da idem kod Stojana, već da sam rešio da sam potkujem naše volove, pa šta bude. On se veoma začudi. Nije znao da sam se ja tajno za to pripremao i obezbedio potreban pribor… Iznerviran i besan kaže: – Jesi li ti lud? – „Ja mu kažem: Oćeš li ti da pomogneš? Nema kud, vidi da sam uporan, ali mu nije pravo. Zovnem tu neke komšije. Ni oni ne veruju, ali mi pomognu i posao obavimo uspešno. Pročuje se po selu da sam potkovao moje volove, ali niko ne dolazi da kujem. Tek kad sam ih drugi put kovao, dođe moj rođak dotera i njegove… Ja mu kažem: Pazi, ja nisam siguran! Bilo je sve kako treba, i posao krenu. Imali su, ne samo Brekovci, poverenje, nego i rabadžije iz okolnih sela. Dolazili su čak iz Jasenove, Močioca, Sirogojna…
Počevši da radi brzo je shvatio da je to ozbiljan posao i da sa narodom ne možeš oću-neću. Ili moraš da radiš sa svima, ili da prekineš. Mišo je bio prinuđen da se bavi i kovačkim zanatom, jer je to sa potkivanjem bilo povezano. Napravio je “vatru”, mijove, nabavio čekiće, klešta. Otac mu da četiri ovce da proda, i on ode kod Neđeljka Neđeljkovića u Latvicu, i kupi nakovanj za 12 hiljada.
Kovački posao je veoma težak i fizički naporan. Zahteva ozbiljnu koncentraciju i usredsređenost. Moraš da osetiš vatru, jer ona zna da bude opasna, a tek vrelo željezo i čekić petokilaš, nije to nimalo jednostavno. Tim poslovima Mišo se bavio petnest godina. Lepo je zarađivao. „Prekuješ ovo, ono, zavariš kosu, motiku, nekom na veresiju, nekom u zajam, za pare; uvek se nešto okretalo. Popravljao sam i motore, banseke, vršalice, dreševe…“
Mišo je dugo godina gajio dobre volove i bio rabadžija. Pričao je kako mu dozlogrdilo da odlazi kod majstora da mu popravljaju kola, menjaju paoce, utežu jaram, okivaju točkove. Gledajući šta oni rade, shvatio je da bi on sam mogao da napravi kola. Krao je zanat. „Odem kod nekog dobrog majstora – kolara Dragoslava Tapaljice u Ivanjicu. Sve obilazim i zagledam šta radi. – Šta tražiš ti ovde? -, pita. „Kažem mu da sam iz Brekova i da me poslao otac da pitam kad mogu da dođem i donesem točkove da ih okuje. On kaže da ima Šareničana majstora koji prave kola, da sam to mogao kod njih, bliže mi je bilo. Slažem da sam išao ali me odbili, zbog naloge. – Sačekaj, dok ovo završim, pa da se dogovorimo -, kaže. „Ja srećan, sve šetkam okolo i zagledam. Radionica velika. Majstor samo bapće, greje, navlači šine i poliva hladnom vodom. Aaaa, mislim u sebi – to je to. I tako ja počnem da pravim kola. Bio sam samouk, ali malo po malo krao sam zanat. Ništa mi se, što sam video, nije otelo da nisam napravio. Ima tu dosta posla. Napraviti kola i nije lako. Mjesec dana rada. Vrednost se kretala: kola i dobra krava, što bi danas bilo oko 500 evra. To mu je to, jedna dobra plata. Drvođelja dobar moraš biti, to ti je glavno. Jastuci, točkovi, obrtnjaci, jaram, sve moraš konstruisati. Moraš imati tačne mere, ne sme ništa da vrluda. Najposlje ih lepo ofarbam, cakle se bre, pa ti dođe neka milina da poletiš. Naručioci, mušterije zadovoljni, ja još više. Osamdesetšestora kola volovska sam napravio, što šinskih, što gumaraba. Od Bogojevića do Jasenove, u svakom selu po nekoliko. Divota jedna. Milo ti kad vidiš na putu volove sa ušaranim kolima koje si ti radio, pa još zvone medenice. Nikakvih primedbi nije bilo, osim što mi neki sada nude da mi kola džabe vrate. Ne trebaju im, nema volova, ni krava, a nema ni ko da radi. Šta će i meni. Imaš ih napuštenih i bačenih po potocima. Tuga jedna. Žao mi nekako dođe. Sad u našem selu ima samo tri para volova, a nekada preko sto, imala skoro svaka kuća, neka i po dva para.“
Sedamdesetih godina zaprege „gube bitku“ od kultivatora i traktora, i kako su se sve manje naručivala kola, Mišo se preorijentiše na građevinarstvo, majstorluk i zidarstvo. Tih godina se prilično gradilo i zidalo. Mišo odlazi uz pomoć prijatelja u Nemačku. Tamo, sa Dragoslavom Novitovićem i Belim Matijevićem, radi četiri godine na građevinarskim poslovima Dobro je savladao zanat. „Evo“, kaže, „vidiš, ovu kuću sam od temelja do krova, stolariju, pločice, kuhinju… sve sa sinom radio. Radio sam svugde. U Beogradu, Banatu, Ivanjici, Arilju, Čačku i po mnogim selima. Pogodim nadnicom, ili đuture, i onda nađem pomoćnike. Završimo posao, naplatimo, podelimo pare pa dalje. Dobra para bila. More i lepo ti kad se nešto izgradi i ostane da živi, da se priča, bar neko vreme. Danas se kuće manje zidaju. Više imamo kuća nego ljudi. Ima ovde u našem selu napuštenih najmanje pedeset. Evo tu, u Nerandžićima, u četiri kuće nema žive duše.
A i u košenju, kad su mobe, tu ima smicalica”, pričao je Mišo kroz smeh. „Znaš, obično kosači izbegavaju da budu kosbaše – to ti je kosač koji kreće prvi. Vidim ja da se ustežu, pa krenem. Livada strma, dugačka, a po njoj voćke, šljive, jabuke… Trava velika, polegla od letnjih kiša. Zakosim se ukoso, pa između šljiva, napravim krivinu, tako da moj otkos bude daleko kraći od onog poslednjeg. Siđem, odmorim se, a onaj zadnji tek na pola livade. Vide oni da su se prevarili pa sledeći put se utrkuju ko će prvi…
Miša su, kad smo se poslednji put sreli na sahrani poslednjeg Ravnogorca sela Brekova – čiča Radovana Popovića (taj rastanak mu je teško pao) – već bile pritisle godine. Radio je i tada puno, ali ne kao pre. Ne zaleće se, reče, a i što bi. I nema se snage. Nema ni zato velike potrebe. Svoje potomke je, koliko je mogao, pomogao. No navikao je i ne može dokon, kaže, rad pobeđuje, ali sve je manje onih koji to shvataju. Neke stvari bi danas, u odnosu na svoj prošli život, promenio, i to je valjda normalno. Možda se ni on sam, da je danas mlad, ne bi snašao u vremenu ovom, u kome nema životnih radosti kao nekad… Pričali smo kako se u poslednje vreme najviše viđamo po sahranama. Samo u poslednjih mesec dana ih je bilo pet-šest tu u komšiluku, a nijedna kolevka se nije pokrenula čitavu deceniju. „I šta će nam sve ovo“, kaže, „ako nema mladosti, ako nema dece – nema budućnosti. Nisam pametan, a tužno je što niko o selu ne brine, baš. Jede me nešto pri pomisli da će sve ovo biti pusto za nekoliko godina“, sa setom i stegnutom suzom u očima, završio je svoju priču ovaj brekovački domaćin….E, a nekad mu je duša bila puna. Kao da se, u njegovim mislima osećao neki pritajeni umor, dok mi je pokazivao stare fotografije, ili je to ipak bio žal za bivšim vremenima…
„Videćemo se, za nekoliko dana. Navrati i doneside mi novine. Biće nešto i za u zub…“ reče, odlazeći, malo poguren u svoje konake (odaje).
Bilo je to naše poslednje viđenje.

Momčilo Dimitrijević

U ratu su nestali


Jeremija Solujić (1902 – 1944)

Ovo je priča o stradanju srpskog domaćina Jeremije Solujića koji je, iako nije bio rođeni Ariljac, stekao veliki ugled u varoši i pre rata bio biran za odbornika i kmeta. Bio je saradnik Milenka Glišića, poslanika Demokratske stranke, pa je verovatno i on pripadao toj stranci.

Iz svedočenja Milete J. Solujić, koji je šezdesetih kao student izbegao u Ameriku gde i danas živi.

Završetak Drugog svetskog rata mnogi su očekivali kao olakšanje i kraj svim ratnim nesrećama. Međutim, dolazak partizana i njihovo osvajanje vlasti, doneo je strahote, koje su mnoge srpske kuće zavile u crno.
Mileta Soluić je imao deset ipo godina kada je čuo da je njegov otac Jeremija streljan u Beogradu. Majka Mileva, zvana Mara, bila je tada težak plućni bolesnik. Njegove tri sestre, Olga, Nada i Milica i brat Boško bili su u bežaniji, u selu Mirosaljci kod familije Satarić. Milijana Satarić je bila sestra Petka Stojića iz sela Vrane. Mileta je, kao najmlađi, ostao kod kuće da vodi računa o majci Mari.
Pored Miletinog oca Jeremije, sa njim je streljan i njegov dobar prijatelj Đoko Veljović iz Arilja. Otac Đoka Veljovića, Veljo Veljović, bio je vojnik na Solunskom frontu i vratio se sa ordenom Karađorđeve zvezde.
Kad se pronela vest o njihovom streljanju, Đokova majka Kića rešila je da ide u Beograd i da se raspita o njima. U to vreme nije bilo saobraćaja između Arilja i Požege. Kića Veljović je odlučila da ide peške preko Dragačeva, Guče u Beograd. Kada je stigla u Čačak, srela je neke poznanike i od njih je čula, da ide uzalud, je su Jeremija i Đoko streljani. Vratila se u Arilje istim putem.


– Istog dana – pričao je Mileta – kod nas je došla komšinka Bora Popović i rekla mojoj majci da je videla Kiću Veljović, ali da sa njom nije razgovarala. Primetila je da je utučena i žalosna. Posle kraćeg vremena, moja majka Mara je rekla meni da odem kod Veljovića i da pitam šta je tetka Kića čula. U to vreme kafana Veljović se nalazila pored apoteke Sava Markovića, današnje Biblioteke. Na suprotnom, levom uglu bila je Opština. Kad sam došao do kafane, bila je zaključana. Pogledao sam unutra i nikoga nisam video. Znao sam da stanuju pozadi kafane. Obišao sam Opštinu i uputio se prema njihovoj kući i začuo sam plač i kuknjavu. Vrata su bila otvorena. Svi Veljovići su bili unutra. Kad sam se ja pojavio na vratima, za momenat svi su me pogledali a onda još jače počeli da plaču. Nisam mogao bilo šta da ih pitam. Okrenuo sam se i vratio kući. Majka je sedela na krevetu i očekivala moj povratak. Kad sam ušao u sobu, upitala je:
„Šta su ti rekli?”
„Nisu ništa. Nisam mogao da ih pitam.”
„Zašto ih nisi pitao?”
„Kad sam se pojavio na vratima, svi su se okrenuli i kada su mene videli, počeli su još više da plaču.
Za majku, to je bilo dovoljno. Nežno mi reče da izađem iz sobe. Čim sam zatvorio vrata, čuo sam njeno plakanje, propraćeno rečima:
“E moj Jeremija, došli su ti glave oni, koje si ti štitio za vreme rata.”
– Nisam znao šta da radim. Bilo mi je jasno, da je želela da bude sama, ali sam se plašio da joj ne pozli. I dok sam razmišljao o tome, počele su da dolaze komšinke: Bora Popović, Stamena Negovanović, Kića Ranković, Desa Jovanović… Sve su one tešile moju majku da ne treba da veruje, jer se svašta priča i lažne vesti pronose.
Opljačkali su kuću
– Pre nego što smo čuli žalosne vesti o mom ocu Jeremiji, partizani su opljačkali našu kuću. Mi nismo bili bogati, ali naši roditelji su bili veliki radnici i obezbedili su nam dobar život.
Otac je bio zanatlija, bojadžija, i zato smo uvek imali dosta drva u cepanicama u dvorištu. Partizani su prvo to opljačkali. Zatim su ispraznili spavaće sobe da bi mi spavali na patosu. Jednog dana došao je politički komesar sa tri partizana, da uzmu i krevet u kome je ležala moja majka. U to vreme nije bilo zakona, ali je politički komesar bio zakon! I najmanje protivljenje njegovoj želji moglo je da donese teške posledice.
Kad je politički komesar ušao u sobu moje majke i rekao da je došao da nose krevet, ona je vrlo smireno i hladnokrvno odgovorila:
„Vi možete da nosite moj krevet, samo gde bude išao moj krevet i ja idem sa njim!”
Pored kreveta bio je lavor sa vodom. Počela je da kašlje….
Politički komesar je pogledao za momenat, okrenuo se partizanima i rekao:
“Ostavite je da umre u njemu.”
Dok je moja majka govorila da i ona ide sa krevetom, ja sam strepeo šta će politički komesar da uradi, a kada je otišao, divio sam se njenom prkosu. Imati dostojanstvo, jeste velika vrlina kod ljudi, bez obzira u kakvom se položaju nalaze. Vreme je prolazilo i samo zbog toga što otac nije sahranjen u Arilju, nadali smo se da je proteran u neki logor. Takva je priroda ljudi. Ali i takvim nadama dođe kraj.
On je likvidiran
Posle nekog vremena od kako su čuli žalosnu vest, u koju nisu mogli da veruju, majka Mara je videla iz njene sobe, da je glavnom ulicom prošao jedan čovek, koga je ona poznavala. Rekla je sinu, da joj pomogne da se spremi da izađu na ulicu. Videla je jednog komunistu koji je došao iz Beograda, pa je želela da njega pita za sudbinu svoga muža.
– Pomogao sam majci i čekali smo komunistu na glavnoj ulici, da se vrati. Kad je naišao pored nas, majka ga je pitala:
„Radojko, da li znaš šta je bilo sa mojim Jeremijom?”
“Maro, nemoj ništa više da brineš za svog Jeremiju, on je likvidiran”, hladnokrvno je odgovorio Radojko Petronijević.
– Rekavši to mirno produžio svojim putem. Do tada, ja nikada nisam čuo za reč likvidiran. Pogledao sam u majku. Ona je bila žuta kao vosak. Uhvatila me za ruku. Osetio sam kako drhti. Jedva se kretala pri povratku. Sa mukom je stigla na sprat do njene sobe, a onda je počela da plače. Bilo nam je jasno da su se sve slutnje obistiniti. Pošto se pribrala, majka je rekla je da javim bratu i sestrama, da se vrate iz Mirosaljaca da bismo ocu izdali parastos.
– Ovo su – kazivao je svojevremeno Mileta – dva događaja kojih se ja sećam i koje nikada neću zaboraviti, uz poruku: ne daj Bože da se ikada više takva vremena vrate među Srbe.

Odbornik i kmet
O tragičnoj sudbini Jeremije Solujića svedočila mi je pre nekoliko godina i njegova kćerka Olga Rnjaković, koja je živela u Arilju:
– Moj otac Jeremija je slovio za časnog, poštenog i strogog čoveka, ali spremnog da drugima pomogne. S’ proleća 1942. godine otišao je u četnike. Od tada se kući nije vraćao. Majka, koja je često poboljevala, i mi deca vodili smo računa o poslu i kući. Kada su partizani 1944. rodine ušli u Beograd, moj otac se već 23. oktobra izgubio. Nažalost, tri dana kasnije javili su nam da je uhapšen. Radojko Petronijević nam je rekao da je uhapšen i ubijen, a Dragan Sretenović Ćopo se hvalio kako ga je on lično ubio. Onog dana kada je potpisana presuda, čika Čedo Leković došao je našoj kući. Plačući rekao je majci:
„Maro, oprosti. Morao sam da potpišem.“
„Pa dobro, Čedo, ne možemo praviti dva groba odjednom“, odgovorila je majka iz bolesničke postelje.
Od tada za porodicu Solujić nastupaju teški dani. O Jeremiji ništa nisu znali sem onog što im je rečeno. Stigla je i presuda u kojoj se navodi da se kao državni neprijatelj kažnjava konfiskacijom celokupne pokretne i nepokretne imovine.
– Tri dana su – priseća se Olga – iz kuće iznosili sve. Ostavili su nam šporet, po kašiku i tanjir. Sve ostalo su odneli. Jedino iz majčine sobe nisu ništa dirali. Ostali smo bez ičega. Četiri stotine kubika drva su nam uzeli. Jedino su tetka Desa Jovanović i još jedna komšinica preko noći uspele da iznesu petnaest kubika. I boju smo uspeli da sačuvamo. Tako smo Bato i ja zahvaljujući tome krenuli da radimo u bojadžijskoj radnji.
Ne propušta Olga da ispriča da im je narod mnogo pomagao.
– Teško je – kaže – bilo živeti od milostinje seljaka, iako su znali da oni to rade iz najboljih namera. Tri dana nakon konfiskacije, ujutru rano, pred našom kućom osvanula su tri kreveta i slamnjače. Neko ih doneo. Ni danas ne znamo ko. Kasnije smo svoje stvari viđali po mnogim ariljskim kućama, a četiri kreveta bila su u porodilištu. Nešto kasnije vraćena im je, na intervenciju Milenka Glišića, kuća koja se vodila na Jeremijinu ženu.
Umrla nam je majka
– Godine 1946. umrla nam je majka. Strašno je bilo. Prva misao bila mi je da je nemamo čime sahraniti, ni dinara nismo imali. Ujutru, kad sam ustala, vidim pred kuću neko doneo kovčeg. Kasnije se dočulo da je kovčeg doneo Jelesije Dragutinović, otac Dragoslava Jeldža.
Život je išao dalje. Brat i Olga nastavljaju očev bojadžijski posao. Mnogo im je pomogao i stari komunista Milojko Ćirjaković, dobar i pošten čovek. Savetovo je Miletu da ode u Kragujevac na kurs i da završi za učitelja. On je to odbio uz izgovor da ne može prekršiti ono što je otac planirao. Njegova namera je bila da Miletu školuje, a da sin Boća nasledi radnju. Nešto kasnije Milojko Ćirjak ga je zaposlio u „Zadrugu”, a potom ga poslao u Skoplje, gde je završio bojadžijski zanat…
Da su „pobednici” imali pameti – nečeg hrišćanskog kao što su praštanje, kajanje i samilost – mogli su bar jedan krajputaš, zajednički, za sve žrtve građanskog rata sagraditi, podići beleg opomenik i na njemu uklesati reči:
Bilo, ne ponovilo se!, ili: Nikada više!

Momčilo Dimitrijević

Veče za nezaborav


Znali smo da Stefan postoji i da nastupa na koncertima širom sveta, da su dvorane za njegove koncerte rasprodate. Sećamo se da je bio na ARLEMM-u pre nekoliko godina i imao nezaboravni nastup na trgu ispred Ahilijevog hrama. I evo ga ponovo u našem gradu. Ovoga puta, možda, bez violine ali sa mnogobrojnimim instrumentima zvanim reči, poruke i naravučenija o životu i za život.
Kao i svake večeri sedim u drugom redu, desno, jer tu najbolje sagledavam zbivanja na maloj pozornici amfitetra ispred Hrama Sv. Kralja Dragutina.

Pored mene, u istom redu sedi čovek koji ni po čemu nije upadljiv, a moju pažnju primami tek kad se „izvini“, uz blagi osmeh, jer bi morao da izađe iz reda. Bi to Stefan Milenković, skroman i nežan u svojoj pojavi i blagosti.

Narod ariljski (publika) zna ko je ko – zna da ceni i vrednuje. Zna ona dobro da je Stefan, taj naš ovenčani umetnik, kroz svoje stvaralaštvo ovekovečio sve ono svetovno, i u slavu Boga i svih nas zemljana upisao svoje ime u Večnosti. Zna i zato je tu, večeras u broju koji prevazilazi sva očekivanja; zna da poštuje lepotu njegovih izgovorenih naravoučenija i reči koje su svevremenske, poučne, lepe, lake i milozvučne kao akordi na žicama njegove violine…
Razdragan kao čarobnjak, Stefan se igrao rečima, svevremenskim pitanjima, mamio odgovore od posetilaca i sebe samoga. Harizmatičan, mio, blagorečiv, bez velikog mudrovanja, sa svojim iskustvima, istinama, imaginacijama, gotovo k’o Zaratrusta ili Heseov Zlatousti, na momente blag kao bogoumilni Aljoša Karamazov, ali i upozoravajući kao Mešin Ramiz iz Tvrđave. Ili je bio sve, ali i poseban da ga nisam mogao nigde svrstati.

Stefan nam je odgonertnuo: Kako leteti bez straha; kako u „oluji i buri biti nasnejan i tih“; kako se odbraniti od modernih tehnologija i kako se vratiti emocijama.
Kako verovati da uvek možeš više?

Koliko lepote i mudrosti u jednoj večeri? Koliko dobrih vibracija i nota koje su se ulile u srca posetilaca, tu u našoj Tvđavi? Koliko lepih pouka za mlade koji stupaju u ovaj surovi svet? A kao da iz svih pitanja i odgovora provejava njegova mudrost:
Smrt je izvesna. Važno je kako si, a ne koliko živeo.
Te večeri njegova pobeda bila je velika jer ga Arilje nije gledalo kroz ekrane telefona, već očima koje su se zahvaljivale na ovim malim, a tako velikim, i verujem dugo pamtljivim pričama i poukama.

Bio si naš SteFan te večeri. Obogatio si nas i promenio.
Neka tvoja zvezda ponovo zasija i svrati u naš mali grad.
Hvala ti!
Hvala ti Arlemm-e što Arilje više nije provincija.

ARLEMM-ov volonter

Momčilo Dimitrijević

Intervju sa Ljubivojem Jovanovićem

Ljubivoje Jovanović (Severovo, 22. januar 1950.) je srpski akademski slikar poznat po svojim slikama, knjigama i radovima inspirisanim slovenskom religijom.

Rođen je 22. januara 1950. godine u Severovu kod Arilja. Završio je pekarski zanat u Arilju 1968. godine. Likovnu akademiju je završio 1978. godine u Pragu kod profesora K.Součka i istoriju umetnosti kod J.Kotalika.   Bavio se pedagoškim radom do 1987. godine, a zatim je u statusu slobodnog umetnika. Bio je direktor Kulturnog centra u Arilju od 1996. do 2002. godine. Bio je jedan od osnivača Srpskog pokreta obnove. Bavio se politikom do 1998. godine. Od 1999. godine se bavi slovenskom religijom. Do sada je izlagao samostalno 39 puta i kolektivno oko 27 puta. Značajni ciklusi slika : „Ulice“, „Masline“, „Vreme sumraka“. Učestvuje u radu brojnih likovnih kolonija. Autor je više radova, eseja, kritika za kataloge više slikara  i knjige koji se bave slovenskom religijom – Civilizacija oblutka, Bela pčela. Autor je tri3 kalendara 700 godina Hrama Sv.Ahilija, Slovenski Narodni kalendar, Slovensko-slovenski mesecoslov za 2008 po Hristu i 7516 po Svagoru.

 O KNJIZI BELA PČELA

Bela pčela, se u našem narodu pamti kao pramajka u trinaestom kolenu našeg rodoslova. Epitet “bela” u ovom slučaju znači “sveta”.

 Kada je naš čovek antropovizovao i deifikovao pčelu teško je reći, može se reći da je to bilo kada je prvi put sahranio roditelja. Sahraniti u značenju sačuvati, dakle kad je podigao prvi grob roditelju u periodu mlađeg paleolita. Kod nas je do danas, naročito u ercegovačkom i erskom kraju, a i na širim prostorima gde živi Srpsko Biće, je sačuvana Bela pčela kao atribut božanske majke, a kod indoevropljana, posle Velikog potopa,  dobila je epitet Plava pčela kao atribut boginje Višnje i boginje Sive, koje su ponele epitet “medene”, (odmara se na lotosovom cvetu izniklom u reci u kojoj boravi Rak.)

 U patrijarhatu su Višnja i Siva preimenovane u Višnjeg i Šivu. U Srpskom rodoslovu Bela pčela je pramajka za pet potomaka naših genetskih predaka, za šest naših krvnih srodnika i pre naših potomaka u petom kolenu belih pčelica. Ukupno 18 kolena i godina braka Sunca i Meseca, nakon kojih se ponovo susreću. Kod pojedinih naših porodica u rodoslov se ubrajaju Sunce i Mesec. Kod nekih je Bela pčela zamenila Bela kača (zmija) ili orlušina ili vučica ili krava i drugi božanski atributi.

  Kako je došlo do ideje da se bavite ovom temom?

 Ovim temama sam se bavio i ranije, a pre desetak godina Udruženje pčelara “Savo Popović” iz Arilja, poželi da napiše knjigu o ariljskom pčelarstvu i meni dopadne da pišem. I ja počnem, a kako je to velika tema ja se požurim za malo para da ne bi baš džabe radio. Ali se tu raziđemo u načinu pisanja. Moja izjava da  “Od kako odoše Turci nestade pčela u Srbiji” ga je šokirala i učinila da nemam više tu obaveza u pisanju, a mene odvukla dublje, u pronalaženju daljih otkrića punih sedam godina i preko 1850 napisanih strana.

Zašto knjiga nosi naziv Bela Pčela, šta ona simbolizuje?

Otkriće Bele pčele je nametnulo veliki broj pitanja, koja je trebalo ispitati i na njih odgovoriti. Naslov je malo nekomercijalan, ali je ostao kao depo, čiviluk na koji su se okačili mnogi odgovori koji potvrđuju nas kao narod najstariji, nebeski, i autohtoni na prostoru na kome je nastao i do danas živi. Bela pčela, matica naroda pčela je atribut Pramajke našeg naroda, koji je izrodila i raselila na ogromnom prostoru Azije i Evrope. Ona je simbol i crkvenih zajednica, kraljevskih i faraonskih kuća, heraldički simbol gradova i država.

  Zašto o tome deca ne uče u školama?

Naš narod pateći se u poslednjih desetak vekova, često je menjao vladarsku elitu, često i bez moralnih i božanskih prava na vlast, koje su se brinule da se sve zaboravi šta je bilo pre. Takva elita je često nasiljem dolazila na vlast, a svoje saradnike školovala po tuđim školama, a tako je i danas, oni ne dozvoljavaju da se sazna istina. Mi nemamo elitu sposobnu da istinu vrati u škole i naša deca lako postaju plen.

Kako ste došli do materijala za knjigu?

Kao istoričar umetnosti i predavač u školi vrlo brzo sam pronašao nelogične priče i počeo tragati za smislom, intuicija likovnog umetnika mi je objašnjavala i osvetljavala neistine i greške prethodnika. Najteže je bilo preskakati prepreke autoriteta prethodnih epoha. Greške i namerne geopolitičke postavke stranih autoriteta na koje se naslanjaju naši školovani istraživači, su mi davali argumente. Fusnote u njihovim delima su bezbrojne, često nastajale iz mržnje prema drugima, su prava riznica. Koristio sam oko 250 citiranih knjiga I MNOGO PROČITANIH PA I ONIH IZ ŠKOLSKE LEKTIRE.

Ko su bili naši preci?

Naši preci su bile naše pramajke, pomenuću samo poslednje dve koje ističu genetičari,  Helena i Jasmina, a ima ih šest evropskih i jedna doseljena, po Brajanu Sijuksu genetičaru sa Oksforda, on im je doduše dao savremenija imena. A Ako idemo unazad po narodnim imenima: Iliri, Tribali, Dardanci, Prlazgi, Kureti,Kimeri, Skiti , Sarmati i brojni drugi naši preci.

Koje su karakteristike naših predaka o kojima malo znamo?

Ovo pitanje je previše složeno i ne može se kratko odgovoriti. Svaka epoha je menjala karakteristike jer bi jedna ili više plemenskih zajednica vremenom poprimala demonsko lice čoveka i nužno bi bilo menjati poredak. Naše boginje majke su pratile život po lunarnom praćenju vremena, a očevi posle njih su postali narod Sunca – Svarogov narod tzv. Heleni. Naši preci aboridžini su svoju ekumenu raširili na velikom prostoru Evrope i Azije, i kad im je neki odrođeni Bog srušio Kulu vavilonsku raspala se i ekumena njihova. Tako je i Er-Ra, (ERA) božanski potomak, ne mogavši doći na božanski presto, prevario brata Marduka i od porodice proteran u zemlju u koju nijedan Bog nije hteo poći pa je Era tako dospeo u Ercegovinu, među napaćeni narod naš i podigao ga.

Koliko smo toga zadržali danas od naših predaka?

Mnogo, ali to je u narodu prostome, školovani su te vrednosti pogubili. Promenili su kulturni obrazac i istina se izgubila. Na primer u mom selu Severovu svaka porodica ima svoje porodične toteme i ne samo u današnjim granicama sela nego svuda gde žive Severovci a verujem i drugi Srbi. Totem očeve porodice je LASTAVICA a majčine Guja iz Rupeljeva. Srverovci su sinonim za Borejce (Hiperborejce – narode severnog vetra). A tu je bezbroj običaja, medicinskih znanja, vradžbina i mudrosti.

U koja božanstva su naši preci verovali?

Teško je pobrojati sva božanstva i njihove srodbinske veze. Ako bih počeo od Majke bogova onda bi to bila Mokoš, čiji atributi su između nekih Pčela i preslica i vreteno. Još u Srednjem veku naši umetnici su ove atribute pripisivali majci Isusa Hrista Bogorodici Mariji. Starije ime Mokoši je Višnja ili Lada  a zatim je tu čitav niz boginja. Takve su stigle u Rg-vedu pod imenom Krsve Zemun ili Mater Sva, u Rg-vedi zapamćena kao Surabhi (Veličanstvena) majka svih boginja. Pod imenom Majke svih bogova zvaće se Aditi. Ne bih da im navodim imena. Nakon Rg-vedskog perioda boginje će zameniti Bogovi i u pred hrišćanskom periodu biće to Svarog i njegovi potomci Svarožići Dajbog ,Perun, Svetovid, Veles i drugi, a zatim njihovi potomci. Jedan broj boginja zadržao se u panteonu uglavnom kao žene bogova, sa pravom božanskog delovanja itd.

Koja je epoha najproduktivnija bila za naš narod?

  Najkatastrofalnija epoha našeg naroda bila je epoha Lava, u kojoj se desio Veliki potop, nakon ove oporavili smo se u epohi Raka, kada su se pčele ponovo vratile i kada je Plava pčela sela na lotosov cvet da se odmori kao Višnja (medena). U Blizancima se formiramo kao svesna zajednica i stvaramo Beogradsku kulturu (Vinča) i kalendar i od tada je prošlo 7527 godina ulazimo u 7528. g. Najproduktivnija je epoha Bika kada gradimo civilizaciju na širokom prostoru od Evrope do Indije i Egipta, pod vlašću naših bogova i božanstava. U epohi Ovna (Vuk je izgubio svoju vlast), se raspada velika Indoevropska civilizacija, Bog rastura Kulu vavilonsku i jezik naroda. Raspadnute oligarhije se razilaze i šire militantnu kulturu indoevropljana u svim pravcima, tako se pojedine Militantne verske oligarhije kreću put Evrope, rasturaju Beogradsku (Slovensku) starosedelačku ekumenu i nastaje ratnička epoha tokom Ovna i Ribe.

Da li se odlike tog vremena mogu negde prepoznati (utkane u neke građevine, spise, drugo)?

Svakako iz tih izvora i crpimo ove podatke(antropološke, arheološke, genetske, i dr.). A koga zanima više treba da pročita Belu pčelu.

Šta smo zadržali od naših predaka?

Mnogi toga, u stvari sve što imamo a da je naše. Mada smo poklekli duhom, i za sve što nam se sada dešava krivi smo sami, naši duhovnici; muzičari, pevači, slikari, književnici, filmski stvaraoci, popovi i svi koji se bave kulturom, naročito oni koji su hvaljeni i nagrađivani. Ne bih da imenujem neka se sami prepoznaju. Naročito oni koji uvlače tuđu kulturi u naš kulturni prostor čime direktno seku granu na kojoj sedimo.

Kako da se branimo od zaborava?

   Bojim se nikako. Uništavaju nas škole i mediji. jedino još nam genetika opstaje i tu već pripisuju drugima i drugi je otimaju. Naša akademska mudrost ništa ne preduzima a i kako kad tamo sede upravo oni koji su hvaljeni i nagrađivani, naročito iz belog sveta.

 Šta bi današnji čovek trebalo više da radi kako bi se približio svojoj davnoj prirodi?

     Da promišlja život, da se ne edukuje nego da se obrazuje, da promeni lektiru, da se okrene prirodi – majci zemlji i da je poštuje. Da se ne bavi modom nego racionalnim potrebama. Pre svega da zna svij rodoslov i prošlost svog naroda. Da raskine uspostavljeni indoevropski sukob između muškarca i žene. A kad bih znao ja bih to napisao, kako? i Šta?

Pisac i pile

U stanu poznatog pisca Dobrila Nenadića zazvonio je telefon.

„Imam dobru vest za tebe“, reče glas sa druge strane.

„Koju?“, upita pisac. „

Rešio sam da dam pile!“

„Štaaa!“, začudi se Dobrilo.

„Otkuda to odjednom?“.

„Pa eto, hoću da smanjim taj tvoj negativni bilans u odnosu sa mnom, dosadilo mi, brate, da slušam kako me ogovaraš po čaršiji i u tvojim knjigama.

Veza se prekide naglo, a Dobrilo ništa više ne saznade.

Taj njegov bivši komšija Močko, jedan prevejan, lucidan tip, namazan svim bojama, vešt u svakoj vrsti trgovine, spreman da svakoj vlasti pirne u čorbicu, taj ga naizmenično uveseljava i nervira, evo već dve decenije. Učini on ponekad i nešto dobro za njega: donese mu novine iz čaršije, obavesti ga o najnovijim događanjima, pronađe kupca za neku knjigu, pokaže put do njegovog stana kakvoj televizijskoj ekipi, iskopa u biblioteci neki istorijski podatak, tobože da mu olakša pisanje, ali… sve on to nekako naplati, nikad taj da se prevari na svoju štetu, nikad! Pa i taj njihov ritual jedenja pečenog pileta kod Mifinja u kafani…kad sve sabere ispade da Dobrilo mnogo češće od Močka finansira to zajedničko zadovoljstvo, a ne zna ni sam kako, uvek mu Močko navede neki teško oboriv razlog za to – i zato on zaista govori kako sa Močkom ima negativan lični bilans. Mogao bi on to druženje i da prekine, ali namerno neće. Interesuje ga kakve sve forme može imati Močkov hohštapleraj, ima i on svoju računicu, mnogi njegovi književni likovi liče pomalo na Močka, ali nikada u potpunosti, koliko da ima odstupnicu ako ovaj krene da se duri…

Dok pisac tako razmišlja, na drugoj strani uveliko traju razgovori između novinara Blica i „jedine veze da se dođe do Dobrila“, kako mu je nesrećom preneto.

Močko novinaru objašnjava kako pisac u poslednje vreme živi vrlo povučeno, ne prima posete zbog nešto lošijeg zdravlja, ne odgovara na pitanja novinara, kako se drži onoga da sve što ima da kaže govori kroz svoje knjige, kako ga nikakva slava više ne zanima…i još sijaset razloga koji novinarsku misiju čine praktično nemogućom. Ali, on ima tajni ključ za prolaz do piščevih odaja, on zna jedan siguran trik koji će da upali. To je pečeno pile, velika piščeva slabost! To, i samo to, može biti ulaznica do poznatog pisca! Novinar, naravno, odmah obeća da će isto pribaviti i zamoli posrednika da mu pomogne u kupovini.

Sledeći telefonski poziv bio je kratak. Tobože u žurbi, Močko obavesti Dobrila da će onaj novinar sutra doći u Arilje da ga poseti. Dobrilo nije mislio o novinaru, nego pokuša da sazna da li će Močko ispuniti obećanje i kad. „Evo, sutra ću ti ga doneti, kad dođe taj novinar, pošto si toliko navalio!“, odgovori ovaj.

I bi tako: novinar plati pile, Močko ga stavi u najlon kesu da se ne ohladi, nađe neku veliku motku na koju zakači kesu, podiže je visoko kao zastavu i pozva Dobrila da izađe na terasu. Pisac se uveri da nije u pitanju prevara i otvori vrata.

Epilog celog događaja: pile pojedoše zajedno, u dnevnim novinama se pojavi veliki tekst, sa osvrtom na čudnu naviku našeg pisca, a Dobrilo i Močko nastaviše da se i dalje nadmudruju i preračunavaju…

Ljiljana Dimitrijević

Soba za sećanje

 

 

 U Radobuđi, selu u kome su se „razišli prošlost i sadašnjost“, grupa entuzijasta okupila se u nedelju 20. aprila, na Uskrs, sa željom da vaskrsne uspomene na svoje pretke i neka srećnija vremena,  zarad lepše sadašnjosti i budućnosti svojih potomaka.

U selu koje danas nema ni crkvu, niti školu, kafanu, ambulantu…niti bilo koji objekat „društvenog standarda“, pa čak ni najobičniju prodavnicu, u 112 domaćinstava,  oko 300 ljudi, svoju sudbinu živi na zemlji na kojoj su rođeni. Mnogi drugi su odavno sreću potražili u drugim veselijim sredinama, ali ih sećanja na selo svojih očeva i dedova ne napuštaju. Zato se Radobuđani druže virtuelno i okupljaju na društvenim mrežama. Sa jedne takve mreže, tačnije preko fejsbuk grupe: Radobuđa-deo koji je zauvek u našim srcima, potekla je ideja da se u selu oformi „Soba za sećanje“, kao mesto jedinstvene zbirke starih fotografija koje svedoče o životu i običajima prethodnih generacija. Inicijator ove ideje bila je Vesna Đukić iz Beograda, a pomoć u realizaciji pružili su Ljiljana Dimitrijević iz Arilja i Milan Radosavljević, predsednik MZ Radobuđa. Oni su svoja sredstva i rad uložili u popravku krova na zgradi bivše osnovne škole u Radobuđi, krečenje prostorije i izradu ramova i fotografija, čime su stvoreni uslovi da se postavi početna zbirka fotografija.

Sama zgrada je u prošlosti imala različite namene i  sopstvenu istoriju.

 Na istom mestu  je daleke 1906. godine osnovana zemljoradničko kreditna zadruga, čiji je jedan od osnivača bio Radomir Milovanović iz Radobuđe. Zadruga je svoj rad obnovila 1923, a zadrugari su sami napravili zadružni dom koji je useljen 1930. godine. U njemu je 1948. godine, po ugledu na ruske kolhoze formirana, prva u ariljskom srezu, Seljačka radna zadruga koja je te godine u Egipat izvezla 50 tona jabuke. U objektu je radila i seoska prodavnica, a u periodu od 1930. do 1977. i seoska osnovna škola. Posle 1977. školska zgrada pretvorena je u industrijski pogon „Konfekcije Kolor“, koja je u to vreme zapošljavala preko 200 radnika iz Radobuđe i okolnih sela. Posle 1990. godine pogon Kolora u Radobuđi je zatvoren, a zatim su još desetak godina dve privatne tekstilne firme ovde organizovale svoj rad. Od tog perioda, zgrada je bila izložena nebrizi i propadanju, uz istovremeno nastojanje lokalne samouprave da se vrati u vlasništvo selu. To je i učinjeno poslednjih godina, ali nova namena zgrade se nije ukazivala. Zato je odbor MZ odlučio da bi spomen soba mogla biti jedna od budućih funkcija ove zgrade.

Ljiljana Dimitrijević

2014.godina

Više fotografija na: https://www.facebook.com/ljiljana.dimitrijevic.148/media_set?set=a.10203126698306727&type=3

 

Promocija knjige “Priče ispod trešnje”

Jeste da su ovi iz Mirosaljaca zauzelu najmanje polovinu bioskopske sale i jeste bilo korektno da ih propuštamo u redovima za autogram njihove zemljakinje Ane Vranić Gajić, ali oni brate, nikad da se raziđu!
Jedva se nekako progurah do autorke knjige, te i ja dobih taj cenjeni potpis.
Samo, ni ostali nisu bili mnogo uviđavniji: te sve im nešto zanimljivo (imate li vi ljudi, svojih kuća?), te bi da se posluže pravim domaćim čvarcima, da se „selfiraju“ i ostalo…
Kao dobre primere izdvajam i javno pohvaljujem: neobičnu nadahnutost naše Ivane Brkić, izražajno čitanje Slađane Radulović i promućurnost izdavača ovih trešnjinih priča Milju Lukić.
Ogrešila bih dušu da ne istaknem i dva svetla primera muškog junaštva i to: Vladana Gajića koji je predano beležio svaki trenutak ove promocije i Momčila Dimitrijevića, koji je, koristeći se običnom metlom nađenom u nekom ćošku, spašavao učesnike večerašnjeg okupljanja od nenajavljenog uljeza u hol bioskopa, u vidu jednog stršljena! 
Sve u svemu, jako prijatno i zabavno druženje na kome se jasno videlo da mi, ponosni predstavnici našeg grad najlepšeg na svetu, nismo „mačiji kašalj!“
Jabogme!

Arilje, 08. jun 2019. godine

Ljiljana Dimitrijević

Ilindan 2019

Ne znam šta se sve nije događalo tokom jučerašnjeg dana. Najpre je tokom jutarnjih sati kao bomba odjeknula vest da je preminuo veliki umetnik i naš komšija Milan Tucović. Vest se munjevito raširila društvenim mrežama, te znam da su mnogi za nju saznali i pre najbližih srodnika. Umetnička javnost ispoljila je nevericu i iskreno žaljenje.

U podne je sahranjen naš sugrađanin Božo Varagić.

U toku dana, proslavljeni violinista Stefan Milenković je, kao i svaki najobičniji stanovnik Arilja, prošetao po lokalnim prodavnicama, pekarama, kafićima i gvožđarama , udovoljavajući usput zahtevima dece sa ARLEMM-a da se fotografišu, da ih doda na Fejsbuku, zaprati na Instagramu i slično.

Ako ste usput negde sreli Dragutina Mladenovića koji se osmehuje, ali gleda nekako kroz vas, mogli ste zamislti koliki teret oko organizacije ariljske letnje bajke je svih ovih dana i godina, izneo na svojim plećima. 

U ranim poslepodnevnim časovima RTS je preneo izjavu Stefana Milenkovića o tome kako je ARLEMM ono zrno koje će spasiti svet!

Onda se Gromovnik silno naljutio I poslao strašan vetar, oluju I grad koji su ojadili celokupno stanovništvo Virova.

Uveče smo hitali na ostrvo uvereni da kiše više neće biti. Nismo želeli da se budimo iz naše bajke. Kada je u jednom trenutku nestalo struje publika je u onom mraku, spontano zapevala i nastavila da peva, čak i onda kada je struja stigla. Pevačica sa bine je samo spontano širila ruke i podsticala publiku da nastavi. Mislim da stranci nikada do sada, nisu poneli takvu sliku o Srbiji u svoje zemlje i svoje domove.

Volonteri su radili kao mali mravi, hiljadu sitnih poslova za koje mi posetioci, ne pretpostavljamo da uopšte postoje. Predano i sa osećanjem ponosa I pripadništva jednoj divnoj zajednici ljudi dobre energije.

I na kraju, kad se koncert završavao, izvođači sa bine su upozoravali da se sprema kiša, ali narod se sporo odlučivao da napusti ostrvo.
Kada je počelo da pada, kisli smo, ali smo ubrzo pronašli neke najlone pod koje smo se zavlačili i tako se štitili od kiše. Kad je malo “patinulo” iskoristili smo priliku da izađemo na put i ustopiramo bilo koga ko ima auto (hvala komšijama iz Ivanjice, koji me dovezoše do grada). 

Kiša je opet nastavila da pada, a ja sam odlazeći, ispod onih najlona čula volontere kako glasno pevaju!

Ljiljana Dimitrijević

Više fotografija na: https://www.facebook.com/ljiljana.dimitrijevic.148/media_set?set=a.10218471219630170&type=3