Čas veronauke


Brata Stanka sam prvi put videla u nedelju pred prvi septembar, kada je trebalo da krenem u četvrti razred.

Tog jutra, nenajavljeno, čika Srećko je sa ćerkom Anom došao po mene u Pogled, gde sam bila kod tetke, pošto je otac tih dana bio u bolnici u Beogradu, pored majke koja je doživela tešku saobraćajnu nesreću i još uvek se borila za život. Srećko je sačekao ispred kuće da se obučem, ali sećam se da su mi patike bile prljave i da sam rekla kako me je sramota da tako idem. Srećko je rekao da to nije važno, jer na mesto gde idemo ne gleda se u patike.

Nisam znala kuda idemo i nisam preterano bila znatiželjna.
Ti dani i meseci bili su malo drugačiji za mene nego inače, pa se u svemu tome izgubila i moja dečija znatiželja i radost koju sam uvek osećala kada bih negde sa roditeljima trebalo da idem. Ne mogu da kažem ono što obično govore za takve teške događaje, a to je da tada deca preko noći odrastu.

Ja niti sam bila svesna da se desilo nešto strašno, niti sam osećala da sam u svemu tome porasla. Više mi se činilo da se vreme usporilo ili možda čak stalo, kako bi sva silina dečijeg bola mogla da se razvuče sa jednog trena u večnost, ne bi li se taj bol rascepao u male komadiće beskrajnog trajanja jedne rečenice da je mama doživela saobraćajnu nesreću. Ti komadići bola bili su nalik na ravnodušnost u tom zaustavljenom vremenu prolaznosti. 

Srećko je Anu i mene doveo kroz crkveno dvorište ispred nekakvih vrata i rekao:
–Bićete ovde neko vreme, a ja ću vas čekati ispred. Biće vam lepo. Slušajte sve šta vam se tamo kaže, to će biti jako važno.
Pokucao je na vrata i uveo nas u prostoriju gde su u klupama sedeli drugi naši vršnjaci.
Sećam se da je moje gledanje u vršnjake, sa željom da nekoga prepoznam iz mog razreda, prekinuo blagi glas koji reče:
–Pomaže Bog, deco!

Tada ugledah brata Stanka, mršavog čoveka u stolici koji je bio pokriven ćebetom preko nogu. Moj pogled osta na tom ćebetu ispod koga mislima prođoh i ugledah njegove tanane noge i pomislih da će, ako preživi, i moja majka imati takve noge. Brzo odvratih pogled i susretoh se sa bledim likom, tanke kose, blagog osmeha i krupnih tamnih očiju koje mi upališe neku iskru u grudima. U njegovom pogledu nisam našla sažaljenje za svoju situaciju, već samo jedan topao zagrljaj očima koji me je očarao toliko da se ja ničega nisam sećala sa mog prvog časa veronauke.
Iskreno govoreći, mene Bog u tom uzrastu uopšte nije zanimao, jer činilo se, da je put do Boga morao biti težak i trnovit, sačinjen od vrednog i upornog čitanja te velike knjige o Njemu, a kako nisam volela da čitam, čak ni ilustrovanu Bibliju za decu, odustala sam od ideje da budem religiozna.

Iako se Bogu nisam nadala ni tih dana, kada se trebalo pomoliti za majčin život, sećam se da sam pomislila, dok sam gledala u oči brata Stanka, kako smo se Bog i ja ipak sreli i da Bog nije u knjigama, nego u tom osećaju, koji tada nisam umela da objasnim, a koji nestade onog trena kad moji vršnjaci počeše ustajati i zaklanjati brata Stanka.
Kako ostadoh poslednja ne bih li ga opet videla, on me pogleda i pokaza rukom da priđem. Potom izvadi parče papira na kome su pisale nekakve reči i reče:

–Ako osetiš da ti ove reči nešto znače, seti ih se kad ti bude teško. One pomažu kad je teško… Meni pomažu. Možda pomognu i tebi. 

Dok sam bila zagledana u papir, on je izgovorio još nešto što tada nisam razumela, pa nisam ni zapamtila. Sećam se da sam rekla Hvala i da me je bilo sramota da ga zagrlim, pa sam mu zagrljaj poslala pogledom, kako što je on to činio.

Srećku, koji nas je čekao u porti crkve rekla sam da sam sve zapamtila sa časa, kako ne bi pomislio da nas je uzalud vodio kod brata Stanka. Pokazala sam mu papir sa rečima, pa mi je objasnio da je to molitva Bogorodici i da je treba čitati pred spavanje.

Rekla sam da ću je odmah naučiti napamet i čitati svako veče. Napamet sam je naučila, ali sam je čitala samo par večeri, dok nisu javili da mama više nije u komi i da će preživeti. Nisam više išla na časove veronauke, jer je usledio mamin oporavak, koji je dugo trajao. Mama je tada ležala nepokretna kući i bila je ljuta na Boga što joj se sve to desilo i što možda neće hodati.

Ja sam se setila brata Stanka, koji je mogao da bude ljut na Boga, ali nije, već se preobrazio u njega. Majci to nikad nisam rekla.

Posle nekog vremena majka je često govorila kako bi volela da može da ustane i da obriše prašinu i opere sudove, da radi male stvari i da šeta, a kada je shvatila da će to i moći, svojim prvim korakom posle mnogo vremena, majka se setila Boga kome poče u suzama da zahvaljuje. Tada u njoj videh istog onog Boga, koga sam videla u bratu Stanku, samo što brat Stanko nije prohodao.

Posle ovog događaja, život se nekako vratio u redovne tokove, a ja sam bila peti razred. Peti razred je bio teži, pa nisam imala vremena da razmišljam o Bogu, jer uvek se dešavalo nešto preče od Boga. Brata Stanka nikad više nisam videla. Valjda zato što nije bilo mnogo teških situacija u mom životu. 

Sa srednjom školom počela sam da se zanimam za druge religije, filozofiju i nauku. Sve je vodilo istom odredištu, negde izvan mene, a kako to nije bilo dovoljno s obzirom da sam htela da kontrolišem sve okolnosti u svom životu, usredsredila sam se na psihologiju, izučavanje i objašnjavanje sebe. Verovala sam da mislima mogu oblikovati realnost i tome sam svedočila. Mnogo sam čitala, toliko mnogo, da sam sebe pocepala na jednu ličnost koja je živela bučno i radosno u svom šarenolikom društvu a koja je jedva čekala da od tog društva ode, kako bi srela drugi deo sebe – povučenu, melanholičnu devojku opčinjenu knjigama i samoćom.
Što sam više znala, sve sam bolje umela da se ogradim od bola koga sam se uvek plašila. Bola od povređivanja, od gubitka, od pokazivanja ranjivosti, od fizičkog bola, od zubara, od neuspeha, svega.

A onda, oktobra 2012. godine mama je javila da se upokojio brat Stanko. Tog trena u meni se nešto slomilo. Nije to bila tuga zbog njegove smrti, jer sam već naučila da objasnim sebi, u slučaju da umru moji roditelji, gde oni to idu i šta ih gore čeka, pa sam u tom trenu zbog njega bila više srećna nego tužna.

To u meni, što se kovitlalo poput razarajuće užarene lavine u grudima, nije bila tuga, nego bol, bujica bola i zaostalih emocija koje sam kroz sve protekle godine, naučila da potisnem jako duboko, verujući da nikad neće ništa od toga isplivati. Ali sve se vratilo odjednom. Tada je prvi put plakala ona devojčica kojoj je mama preživela tešku saobraćajnu nesreću. Plakala sam što nisam za petnaest godina našla bar jedan sat vremena da odvojim za tog brata Stanka u kome sam prvi put videla Boga, da se zahvalim i da učinim nešto za njega.
Sećam se da sam u pokušaju da odagnam bol i na samu pomisao na taj njegov lik, koga se živo sećam, počela da se molim na kolenima istom onom molitvom Bogorodici, koju mi je dao. Ne znam koliko je dugo trajala ta molitva koju sam ponavljala iznova i iznova, ali se sećam da sam prvi put posle mog prvog i poslednjeg susreta sa njim, doživela isto ono blaženstvo kao tada na času veronauke.

Setila sam se reči koje mi je rekao dok sam gledala u papir sa molitvom.
Kroz bol dolazi najveći preobražaj. Imaj poverenja kad je teško i budi zahvalna kad nije teško.
Od tog dana Boga vidim u svemu.


Jasmina Dimitrijević

Slučajni susret

U crkvi po završenom koncertu Divne Ljubojević, otac i suprug, sa svojom porodicom, moli se za Svete Srpske Mučenike, rečima od kojih celo telo bridi.
Čovek koji se moli obišao je Hristov grob, a molitvu je dobio na Prevlaci – Ostrvu Svetog Arhangela Mihajla gde je u zaveri stradalo oko sedamdeset pravoslavnih monaha, koji su pokopani na ostrvu i iz čije se zemlje danas na sve strane širi prijatan mirotočivi miris. Danas to ostrvo nosi ime i Ostrvo cveća, a zajedno sa ostrvom Sveti Marko nekada je imalo više od četrdeset crkava sa oko sedam stotina monaha.

Ovaj verujući čovek dao je sebi zavet, da će se moliti za srpski narod i sve mučenike srpske. Govori kako se Bogu molimo samo kada je teško i kad nam treba spasenje, a kad nam je dobro zaboravimo da zahvalimo na svemu što nam daje, pa se poče zahvaljivati što je stigao u ovaj grad i u crkvu Svetog Ahilija, što prisustvuje divnoj večeri uz Divnu Ljubojević, što upozna nove ljude, i što oseti da je na mestu gde treba da bude.

Molitva svetim srpskim mučenicima

Sveti srpski mučenici, molite Boga za nas. Mučeničke i pravedne duše vaše sijaju sada kao sunce u carstvu nebeskom.
Pristupite Hristu sa načalnikom svih svetih srpskih, svetim Savom i ostalim srpskim svetiteljima, i molite Boga za nas da se u nama održi, zauvek, živo sećanje na vaše mučeništvo.
Da se sećanjem na vas utvrđujemo u veri i poštenju iz kolena u koleno do kraja vremena.
Da poštujemo svako mesto na zemlji, ili u vodi, ili u gori, ili u zdanjima, ili u pećinama,
gde god je kap krvi vaše pala, ili suza kanula,
ili se jauk vaš u mukama čuo, ili vapaj Bogu sa usana vaših odjeknuo,
ili su tela vaša, ili delovi tela razbacani, ili kosti vaše od zverova oglodane, ili pepeo vaš razvejan svuda i posvuda.
Te da tako celu zemlju srpsku smatramo svetom
i oprezno se čuvamo da tu svetu zemlju gresima i nepravdama ne uprljamo, da Božiji i vaš gnev
na sebe navučemo.
Gospode Bože otaca naših,
ukrepi nas u veri apostolskoj,
u nadi mučeničkoj, u ljubavi svetiteljskoj,
otvori nam duhovni vid, da uvek gledamo Tebe pred sobom, u sudbama svojim i tuđim,
da bi se tako udostojili ući u carstvo Tvoje i bili u društvu apostola, mučenika, svetitelja i svih mučenika srpskih, po molitvama njihovim
i presvete Bogorodice.
Hriste Bože dugotrpeljivi i mnogomilostivi,
čuj i usliši nas grešne, znamo da je mučeništvo za Tebe dar onima koje spasavaš i u dvorove svoje uvodiš.
Darovao si mučeništvo srpskom narodu u preobilnoj meri, radi slave pravednih, radi leka grešnih i radi spasenja svih.
Da razumemo i blagodarimo,
Pomozi nam Bože.
Ukoliko imamo još grehova neopranih, suzama i krvlju, očisti i njih milošću svojom,
pomiluj i spasi nas po molitvi prečiste matere Tvoje i svih mučenika srpskih.

Amin, amin, amin!

Duh Arilja

Po nekim predanjima, varoš na ušću Rzava u Moravicu je nastala skoro istovremeno kada su stanovnici Larise doneli mošti Svetog Ahilija na to, Bogom dano mesto. Svetac je bio poznat po svojoj beskrajnoj veri u Hrista koja je uslovila da iz kamena potekne voda, pa je bilo normalno da zastane na mestu gde se spajaju blagorodne vode. To su dva Rzava, reka Panjica koja ističe iz Vodene pećine, lekovita voda Visočke banje koja izbija u koritu Velikog Rzava i nešto niže Roška banja na istoj reci.

Prvo ime, Moravice, varoš je dobila po najvećoj reci, a Sveti Sava je tu ustoličio istoimenu eparhiju. Priča se da je Savu pratio neki dobar čovek koji je na dobroj zemlji sa dobrim ljudima osnovao naselje Dobrača. Nedaleko odatle, u klisuri Moravice, nešto kasnije je taj dobri čovek osnovao manastir Dobrača, danas poznat i kao Klisura. Sin Savinog sinovca, kralj Dragutin, je na temeljima bogomolje, u koju su Grci doneli mošti Svetog Ahilija, sagradio svoju zadužbinu. Katolicima naklonjen Dragutin je počeo da gradi katedralu pa je zato ariljsko zdanje tako tanano i visoko. Taj vladar, koji je mačem preuzeo očev tron je ostatak života proveo u kajanju pa je i zlosrećni pad sa konja doživeo kao kaznu za taj nedoličan čin. 

Prošli su vekovi, Turci su zaposeli Balkan i opustošili su vaskoliku zemlju. Arsenije Čarnojević je dobre ljude poveo sa Moravice i raselio ih po panonskim močvarama. Dobra zemlja je vremenom prihvatila neke nove dobre ljude koji su ostali dobri do današnjih dana. Uz pomoć tih dobrih ljudi sam otkrio skriveni šarm Arilja – starovlaške Pepeljuge koja se polako priprema da na svečanom balu otkrije svu svoju lepotu.
Imao sam jedinstvenu priliku da od jednog velikog pisca, Dobrila Nenadića, čujem kako je podario Arilju malinu i veliko književno zaveštanje. Slikar Ljuba, koji je svojoj ljubljenoj podigao pravi zamak na obali Rzava mi je pokazao slikarstvo Dragutinove crkve u kojoj dominiraju likovi ktitora, njegove lepe žene, brata Milutina sa kojim je tada još bio u slozi, Svetog Ahilija, Isusa i pre svih Plavog anđela.

Premerio sam koracima celu Srbiju ali nisam primetio nigde toliku ljubav koju stanovnici Arilja osećaju prema svome gradu. Verujem da to mora imati neke veze sa tim duhom Arilja, koji iznedriše i uzdigoše u ta stara vremena i Ahilije i Sava i Dragutin, a koji se kroz gene i hram prenosio i do današnjih stanovnika Arilja.

Ako izuzmemo Dragutinovo i Ljubino zdanje, Arilje je varoš malih, oku ugodnih zdanja i zadivljujuće čista. Za razliku od komšijske Ivanjice, koja ima kafana koliko i meštana, ovde su sledbenici Boga Baha retki. Na većoj ceni je kompozitor Bah jer ovde mladi muzičari imaju svoj festival koga osnovaše imenjaci kraljevske braće Milutin i Dragutin, a koji se događa baš u tom svetom zdanju kralja Dragutina. Nigde nisam video ni jednu življu portu, od ariljske, kada se za vreme manifestacije Arlemm sa svih strana čuje skladno uštimovan orkestar mladih muzičara koji sviraju baš onako kako Rzav teče.

Priznajem, nisam dugo ostajao u Arilju, obično na dan, dva, ali dovoljno dugo, da ponovo uđem u crkvu Svetog Ahilija i po ko zna koji put uslikam Plavog anđela. Ima nešto u njemu… nešto što me uvek zove da se iznova vratim.

Tad me obuzme taj njihov ariljski duh, ta uzvišena ljubav prema Arilju, kojoj se opirem jer znam da moram dalje.
Peške uvek napuštam Arilje, valjda da bi rastanak trajao duže. Napuštam ga i sećam se teksta koji sam pročitao o njemu.

„A onda se spakuješ, kao da pakuješ celu jednu godinu u kofer, rastaneš se sa svojima kao da te neće biti deceniju i ne okreneš se, jer ako se okreneš –ostaćeš. A ako ostaneš, plašiš se da ćeš zaboraviti kako se mnogo voli Arilje, kada te nema u njemu.“
Nisam ostao, ali ću se sigurno vratiti.


Tekst i fotografija: Dragan Bosnić

Reče mi kralj Dragutin


Sva ova vrata na crkvi, ja sam projektovao i crtao, lepa su sećanja na to vreme.
–Je l’, a kad je to bilo?
–Davne 1980-te… I ovaj ulaz u crkvenu portu, i njega sam iscrtao i sa majstorima kamen prebirao. Isto su se ovako upalila bila nebesa kao danas.

–Jeste, ali i vreme mu je, kad će da bude toplo ako ne leti, sve je to dobri Bog udesio. Haj’te gospodine Dušane, da popijemo koju, valja se.

Sedim sa domaćinima na tremu parohijskog doma crkve Svetog Ahilija u Arilju. Žarko je kao pred kraj sveta, titra sve oko mene, iako sam popio tek prvu čašicu rakije. Pokazuju mi maketu budućeg spomenika kralju Dragutinu, ktitoru crkve. Lome se koplja gde ga postaviti, na trg ili u portu crkvenu. I likovna kolonija je tu svake jeseni. Ulja, akvareli, grafike, ukrašavaju parohijski dom već odavno.

Preko negovanog travnjaka i cvetnjaka crkvenog dvorišta, pogled se penje ka Klokoč brdu i Vigoštu Dobrila Nenadića. Desno, preko apside crkve kralja Dragutina, jedno za drugim, Vranjansko i Grdovačko brdo. Iz crkve upravo izlazi tek venčani par, dočekuju ih trubači, bije i iz truba i sa upaljenih nebesa, rakija je tek druga, tamo preko svatova, pa još malo, je Urjak na Rzávu, Urjak na Rzávu, Urjak na Rzávu, pršti sve od slova „r“, tamo ću da potopim glavu zajedno sa ovom trećom rakijicom, da na Urjaku, kao na kurjaku, pa na Uski vir, gde Kralj Čačka peva… „Jutro se budi sa sumnjom, kako će proteći dan, a noć ti poruku šalje, da odsanjaš novi san“, Amira Medunjanin „kuva kafu“ za usnulog Cuneta, divna Divna Ljubojević zamiče sa svojim horistima, ja pijem tek prvu čašicu rakije, čudne su te prve čašice, nema im kraja i ne daju mira, nebesa upaljena i dalje, e, Amira, Amira, „a što ćeemooo, ljubav kritiii, kad ja morammm…“, prilazim crkvenim vratima, milujem hrastovinu, ostavljam poljubac za daleka neka pokoljenja, nebesa su i dalje upaljena…

–Ooo, gospodine, samo izvolite, nećemo se gurati na crkvenim vratima! A od kojih ste vi, tako stasiti i čudno odeveni?
–A… Ja sam Duško Milošević, arhitekta iz Beograda… a… vi… čekajte… kako je to moguće… jesam popio nekoliko rakijica, ali… šta je ovo… kako je to moguće… ipak… jeste li to Vi… Vaše Gospodstvo?
–Ja sam, kralj Dragutin Stefan Nemanjić.
–Poštovanje Vaše Gospodstvo, ne znam kako je ovo moguće, ali misliću o tome kasnije… valjda kad se otreznim!
–Rekoste da ste iz Beograda, gospodine Dušane, kako je sad tamo, kako mi je Beograd, ima li još Ugara?
–Nema ih baš, dobro je Beograd, mada, uvek se nađe nekih novih Ugara. Dobar je Beograd, svašta je preturio preko glave, ali dobar je, dobar!
–Čuvajte ga, fino je to mesto. Nego arhitekto, čujem da hoće sećajnik da mi dižu. Dvoume se gde da ga stave. Ali, poručite im, ako ih znate, da se nisu usudili da me stave na bilo koje drugo mesto osim crkvene porte, jer ona je moja, kao i crkva, neću ja u tuđa dvorišta da zalazim. Jesam kralj, ali znam šta je čije i to poštujem.
–Reći ću im Vaše Gospodstvo, ništa ne brinite.
–I još nešto Dušane. Kaži im da mi sećajnik stave baš ovde, poviše ovog divnog kamenog ulaza u portu. Skoro isti je bio i u moje vreme… ah, moje vreme, da, moje vreme… Nego, odoh sad, ostaj mi zdravo arhitekto!
–A što tako brzo idete… Vaše Gospodstvo… mogli ste još malo… imao sam dosta toga da Vas pitam… a dokle idete, da vas povezem kolima?

–Hvala lepo gospodine Dušane, prijaće mi šetnja, ovim mojim bolnim nogama, a i ne idem daleko. Tu ispod, dole ispod crkve. Idem do onog našeg Dobrila Nenadića. Opet piše neke knjige. I uvek me pozove da mu malo diktiram šta da piše, pregledam šta je dosad napisao, a boga mi, i da popijemo po jednu njegovu odličnu rakijicu, sam je pravi, vragolan jedan.

Aaa, vidi Dukiša… ako slučajno sretneš onu moju Katelinu… ne moraš baš da joj kažeš da si me video… a pogotovo ne da sam otišao kod Dobrila… razumeš… e, da, umal’ zaboravih… Je l’ vidiš onu Gradsku galeriju… e tamo ti ima izložbu jedan vrstan slikar, arhitekta si, sigurno će da te zanima.
–Hoću sigurno, kako mu ime?
–Brajan se zove, Brajan Stikrios… on ti je i Svetog Ahilija oslikao. Uzdravlje gospodine arhitekto… arhitekto duše, rekao bih!
–Srećno vam bilo Vaše Gospodstvo, drago mi je da smo se… popričali!
–Je l’ da je dobra naša rakija, brate Duško?

–Jeste, oče Dragane, dobra je i vidovita ova naša ariljska rakija. Evo, malopre mi Kralj Dragutin… ovaj… ma, rakija mi reče, spomenik Kralju Dragutinu mora da bude obavezno u porti njegove crkve, na kraju travnjaka, da Kralj gleda tamo uzvodno uz Rzav, ka Urjaku, ka Klokoč brdu i Vigoštu.

Duško Milošević

Foto: Dragan Bosnić

Molitva


Pre nego što sam, tog oktobarskog predvečerja, bojažljivim korakom kročio u portu Ahilijeve crkve, danima me proganjalo gorko saznanje o pogoršanom zdravlju meni bliske osobe. Sa razlogom, naravno. Neprestano sam razmišljao o prilično lošoj dijagnozi i kako pronaći način i lek za izbavljenje. Još onog dana kada mi je sveštenik rekao: Molićemo se, znao sam da je prepoznao moju želju za Njegovom pomoći, ne trudeći se da me u to ubedi. Verovao je da me molitva može osloboditi od straha, odagnati moju nevericu, raspršiti strepnju, vratiti nadu.

Činilo mi se da sam, samo privremeno, mogao imati razumevanja za njeno hrabro ponašanje i držanje u teškim trenucima. Ali sve to je bilo ništa, kao i ono njeno povremeno zamajavanje ohrabrujućim rečima: Šta je tu je, tako je pisano, određeno, govorila je. Bila je to samo varka za koju sam se pridržavao; samo tanana, paučinasta nada, prah želje da će sve biti dobro, majušna trunka sreće. Na um su mi dolazili naslovi mnogih knjiga, sa tematikom o pozitivnom razmišljanju, samoizlečenju, duhovnom razvoju i slično, koje je godinama čitala. Sve sam ih mrzeo i psovao ih kao nikada pre, nikada tako. Kako je lako reći da je tako presuđeno. Da tako mora. Znao sam da ću morati da potražim nešto drugo, nešto uzvišenije, dok me danima, te jeseni, pratila neka pritajena misao koju sam pretvarao u molitvu, poput: Isuse Hriste, Ti nado naša… Ta Nada, koja me je naoružala vedrinom, bila je nešto što je potiskivalo moju ozlojeđenost, krivnju i neku ledenu pustoš u duši. Moj slučaj nije usamljen, ali ja jesam… Imao sam prijatelja, sveštenika, kome sam mogao da se poverim, da se, kada mi je teško, na njega oslonim. Znao sam da se raspitivao za moj slučaj i čekao da ostanemo sami…

U početku mi je, tu ispred svetinje, dok sam čekao sveštenika, bilo svejedno. Čak mi je to čekanje prijalo. Kao da sam želeo da ti trenuci iščekivanja traju, kako bi odagnali moju nestrpljivost, zbunjenost i blagi nemir. Obuzimala me je povremeno neka nenadana ravnodušnost koja je ublažavala duševnu gorčinu, a odmah potom osećanje malodušnosti, koje se danima kovitlalo u grudima, i pred kojim sam se osećao nemoćnim. Da li sam mogao da prikrijem ta osećanja? Da li je trebalo da sačekam i oćutim, da sve prođe, da pobegnem u sopstvenu prazninu, da se prepustim nemoćnom nadanju. Ne! Nizovi razdrobljenih pitanja, koji su se ređali u kori mozga i rasli kao grozdovi neke olovne tmine, vukli su me u očaj i neobjašnjiv strah koji je prizivao zloslutne misli.
Molba. Molitva. Znam. Verujem, Hoću… Milion reči. Kako ih poređati u harmoniju? Kako naći put kad se u meni urušio sav dotadašnji način razmišljanja, sludeli me svi saveti, sve dijagnoze, pretpostavke. Sve, baš sve… Da li to, baš sad, mnogo godina kasnije, pokušavam da promenim sebe? Imao sam razloga za tako nešto i mnogo godina pre, dok sam se odupirao senkama sopstvenog bola, ali moralo je sazreti to poimanje, to stremljenje i traganje za verom. Zašto sam čekao da se to dogodi u mojoj mutnoj teskobi? Zašto sam dozvolio da me porazi sopstvena misao? Sam Bog to zna. Da li sam sebi naneo štetu, ili sam morao grešiti da bi spoznao greh? Da li sam ispaštao i bio kivan na sebe da bih se kajao, patio?

Čekao sam ga, bez podozrenja, sedeći u konaku. Upinjao se da pronađem mir, da budem stišan, dok se zvuk crkvenih zvona razlivao dolinom, a misli bežale u Severna brda, tamo iza Nebeške, odakle su sunčevi zraci obasipali kupolu Dragutinovog hrama. Iz pomisli da su u davna vremena ovuda hodili svetitelji, kraljevi, prinčevi, princeze, iskakale su neke svetlucave varnice koje su se ulivale pod svod bogomolje. Kao da je, dok sam razmišljao o tom Nemanjićkom vremenu, nestajala sva moja nelagodnost, strah i sumnja.

Nikada ranije nisam u hram dolazio sa molitvenom namerom. Možda sam to činio tajno, samo sa Njim u svom prisustvu. I tada, zaista, mogao sam u sebi iskopati neku radosnu misao. Mogao sam nešto kazati ali sam, ne dišući ćutao, bojeći se da ne izgovorim neku nerazumnost. Možda sam bio između zemlje i neba, možda dozivao, od mnogo godina pre, neku dečiju radost: ono kad se smejemo bez razloga, trčimo ushićeni. I evo me sada, kako se grčevito hvatam za detinjstvo, pokušavajući da prizovem te blažene trenutke bezbrižnosti.

Došao je ujednačenim korakom, tiho, gotovo nečujno. Bio je veoma ozbiljan, kao da se prvi put srećemo. Njegova dobronamernost u pogledu, i bez reči, bila mi je dovoljna. Klimnuo je glavom umesto pozdrava, ili mi pružio ruku, uz Pomaže Bog, ili mi se pričinilo. Između nas je godinama vladala neobavezujuća ljubaznost koja me sve više Crkvi primicala. Razumeo sam da se spremamo za nešto veoma ozbiljno. Ništa mu nisam rekao, dirnut njegovom željom da mi pomogne, ili sam smatrao da je to njegova dužnost. On je mogao reći da me nikada pre nije video takvog, ali nije. Možda je mogao misliti da sam nepripremljen za molitvu, da treba da me zadrži u nedoumici, sve dok moja, možda urođena sumnja, ne bi izbledela.

Lakše bi mi bilo da me je pitao zašto sam došao. Da se molim! – rekao bih mu, ili samo: Ti znaš; a znam da je znao – kako i odakle, to nisam znao. Nije me mučilo to pitanje. Svejedno. To, ionako, sada nije imalo nikakvog značaja.
Svega se sećam dok smo nečujno ulazili u hram. I bliske treptave svetlosti upaljenih sveća, i tišine, čarobnog izraza arhangela, svetaca, episkopa, i njegovog pogleda utonulog u Stvoritelja. On je za mene, tražio i molio pomoć. Pomoć mi je trebala, a ona nikada nije suvišna. I evo, bila je tu…

U hramu, tajac. On i moja senka bola. Kao da je na tren, dok me grejala svetlost upaljenih sveća, osluškivao moj nemir, tragajući za tačkom oslonca u zajedničkoj molitvi. Glas miran, topao, razlivao se kao zalutali zrak jesenjeg sunca koji linu preko oreola Plavog anđela; i čuh reči molitve: Kako na nebu, tako i na zemlji. Nisam imao čega da se plašim, čak ni sebe… Blaženstvo u Blagoslovu Božjem, pokušah da izgovorim misao, koja se razli u meni kao topla svetlost.
U hramu smo bili nas dvojica. Stao je smireno sa strane, okrenut prema ikoni Gospoda, čija svetost je u meni budila strahopoštovanje. Bio je moja produžena molitvena misao, moja ispružena ruka koja je iskala Božju pomoć. I videh sjaj u očima Spasitelja… Oživeli su Sveci. Oglasili se heruvimi. Božja svetlost, i glas kojim je izgovarao molitvu, razgorevali su moju nadu. Misli, one turobne, polako su bledele. Do maločas sam bio usamljen sa svojom sumnjom, sad više ne. U molitvi svoje nemoći pronašao sam Ih. Sad imam Tebe i Njega. Imam utehu, i… I sve, baš sve, sam mogao razumeti, pa i nenadani mir koji me opominjao da ličnih tajni pred Tvorcem nemam.

Kako su moćne i velike te Božije reči. Kako je bogougodan mir. Blagi Bože kako si milostiv! Da li sam se nekada plašio nečeg nepoznatog? Jesam. Znam li to? Znam. Kako to, pitao sam se, da sam tu odmah mogao naizust ponoviti molitvu. Znao sam da je Božja volja Vrhovni zakon po kom je vera iznad prolaznog života svakog pojedinca, a Molitva spasenje. I to mi je bilo dovoljno. Nisam osećao želju da budem branitelj svoje nevolje – da branim svoju veru, da bilo šta izustim, da iskažem potrebu za nečim uzvišenijim. Osećao sam samo spokoj i neku toplinu pomešanu sa mirisima žalfije, tamjana; i na tren, kao u snu, minu neko sećanje, kad se sa seoskom dečurlijom kupam u Zelenom viru kod Zdravkove vodenice. Dobra je i blagotvorna voda, ublažiće nevaljalu boljku, spraće gorčinu, odneti nedaću. Kao da anđeoska krila odneše malopređašnje posrtanje, i bi tren, u kome je ojačalo moje tiho spokojstvo – tren bez muke, gorčine, bez fizičkog i duševnog tereta.

Nisam se više plašio. Nisam razmišljao o zlim silama, o čvrstini svoje vere, o turobnom duševnom bespuću, o sebi. Nisam tumačio svoje neznanje, svoju lakomislenost, nisam tragao za svojim strepnjama. Samo sam se divio verujućima – onima koji se mole za sve nas… On je bio jedan od tih.
Rastali smo se bez ijedne reči, a ja sam ostao još dugo sedeći na kamenom zidu ispred hrama. Mogao sam otići u konak. Ali ne, bio sam opčinjen. Kasno sam te noći, laganim korakom, otišao kući.
Dugo nisam zaspao. Ćutao sam, bez pomeranja, prisiljavajući sebe da poređam molitvene misli. Možda se molio iznova. Za sebe, i za druge. Možda je tako najbolje, mislio sam, i kako bi to Dostojevski rekao: Spasi Gospode, sve za koje nema ko da se moli, spasi i one što neće da Ti se mole.
Sada je kraj oktobra, godinu dana posle. Evo me, bez trunke nemoći, ovde, u porti. Na kupoli crkve kralja Dragutina gori predvečernje sunce. Sve blista. Slikari iz svih krajeva, u slavu i znak Svetog Kralja, stvaraju vredna umetnička dela.
U uglu konaka, skrušeno, gotovo nevidljiva, monahinja se moli. Viđao sam je i ranije. Kretala se kao sena. Tek katkad neki nespretan pokret ruke bi odavao njeno prisustvo. U njenom ćutanju prepoznao sam poruku:
I kad bi se dogodilo da sve izgubimo ostaje nam ljubav prema Bogu.
Grešni rab Tvoj Dimitrije…
Amin!

foto: Dragan Bosnić

Gde se dede Nemanjića blago?


Mislim da sam u crkvu, zadužbinu kralja Dragutina Nemanjića, prvi put ušao u petom razredu, kada smo se iz Virova preselili u Arilje.
Skoro da je moj deda Miloš, od Popovića iz Godovika, sveštenički sin i brat, čovek koji je umeo tako da priča kao da čita neku istorijsku knjigu ili zbirku mudrosti, ozbiljno zamerio mojim roditeljima, njegovoj kćeri i zetu, inače učiteljima, što me nisu odveli u taj hram srpske kulture, arhitekture i srednjovekovne umetnosti.

Elem, taj moj deda, kad je čuo da nikada nisam bio u crkvi, uhvati me jedne nedelje za ruku i lepo obučenog, kao za primanje u pionire, povede dugom šetnjom iz Grdovića u Arilje.
Ta crkva se inače i najbolje vidi sa Grdovićkog brda. A pamtim jednu jarku sliku: jesenje jutro, more magle u nedogled, a usred njega kao svetionik stoji beložućkasta građevina, nestvarna u svojoj lepoti.


Hram

Sećam se da me tada po prvi put, iako sam tuda prolazio svaki dan idući u svoj peti razred (čije se jedino odeljenje nalazilo u zgradi zatvora, na mestu današnjeg hotela Elen), uhvatilo neko čudno osećanje i da sam dedu, iako sam već bio veliki dečak, uhvatio čvrsto za ruku.

Gledao sam šta on radi, pa sam pokušavao da ga oponašam. On je skinuo kapu ispred ulaza i prekrstio se. Ja kapu nisam imao ali sam se, nadam se, pravilno prekrstio.
Unutra je vladao čudan mir i u vazduhu su se zajedno sa dimom od sveća lelujali neki dimnoslatkasti mirisi, koje sam prepoznao kao one sa kandila u kući moga dede. On je kupio nekoliko sveća, dve dao meni i rekao:
–Ovako ih zapali i stavi gde hoćeš. Gore je za žive, a dole za mrtve. Nameni nekome ko ti prvi padne na pamet i ko ti najviše znači.

Mrtve nisam pamtio, izuzev baka Perse, tatine majke; dedu Strajina sam znao samo iz retkih priča, pa sam pomislio na tatu i mamu, zapalio i gurnuo u pesak, tamo gore, pored ostalih…

Onda me deda poveo dalje. Kada smo iz priprate prešli u sledeću prostoriju ostao sam zatečen. Ukopan u mestu sa osećanjem da se nalazim u hramu iz priča i bajki. Ceo prostor od poda do kupole je bio oslikan. Stao sam ispred jedne koja me mamila i vukla sebi.
–To su freske, rekao mi je. Ovaj što drži maketu crkve je kralj Dragutin Nemanjić. On je ktitor, pokrovitelj i crkvu je sagradio svojim zlatom i uz podršku svoje žene, ove sa desne strane, kraljice Kateline. Ovaj levo je njegov brat, kralj Milutin, kome je Dragutin ostavio presto i kraljevstvo, ali to je duga priča, ispričaću je drugi put. 

Onda se bojažljivo okrenuo okolo gledajući za ljudima koji su pored nas izlazili, uhvatio me za rame, stavio na usta prst, i uz ono pssssst, upitao:
–Umeš li da čuvaš tajnu?
–Kakvu tajnu, deda?
–Veliku, sinko, veliku. Nikom nisam nikad rekao…
Sad sam ga ja pogledao sav važan, što deda ima toliko poverenje u mene, a on me povukao dublje u ćošak i posle kratkog iskašljavanja, više da vidi da li neko prisluškuje, progovorio:
–Ima tome jedno pedeset i nešto godina, mislim da sam imao dvadesetak, u jednoj dubokoj noći sretne me na brdu gore, odakle gledamo ovu crkvu, jedan starac u monaškoj odeždi, sa dugom belom bradom i sjajnim očima kao žar, sedu mu glavu pokrila težinova kapuljača…
–Koji si ti, momče?
Pita me, a strelja naskroz onim svojim užarenim pogledom.
–Ja vala od Popovića, tu iz Godovika.
Jedva sam prozborio.
–Vidim ne plašiš se, hrabar si. A rekoše mi da ću takvog sresti. Umeš li Ti, Popoviću, da čuvaš tajnu, najtajniju u vascelom dosadašnjem svetu?
–A koji si Ti?
Pitam njega ja, otpustio sam onaj stra’ koji mi noge okovao i jezik vezao. Beše mog rasta, ali nekako pogrbljen u toj monaškoj teškoj, kao crna noć tamnoj mantiji, podiže neki glogov štap i prisloni mi na grudi.
–Zakuni se, svime što ti je sveto.
–Bogom se kunem, dece nemam.
–Dovoljno je, slušaj me sad.
I ispriča mi priču kako je breg na kome stoji ariljska crkva šupalj, da je ispod nje lagum u kome je sklonjeno Nemanjića blago. Da će doći dan kada će me naći i pozvati i dati ključe od sedam brava koje čuvaju ulaz u lagum. I reče nekako svečano:
–Tad će ti se kazati šta ćeš sa tim blagom. A do tad, nikom ni reči.
Skloni štap sa mojih grudi, okrete se i ode. I ne reče kako ga zovu.
–I šta si Ti deda, uradio?
–Ništa. Čekao sam, ali niko nikad nije došao. I evo ovo pričam prvi put tebi. Ako me jednog dana ne bude bilo, a oni me budu tražili, možda će naći tebe…
–Ali deda… Skoro da sam zavapio.
–Ma šalio sam se. Ne misliš valjda da sam Ti govorio istinu. Drugi put ću da ti pričam o kralju Dragutinu. On je bio veliki gospodar i čovek. Ali prvo da izađemo, hoću da zapalim cigaru.

Dragutin

Nisam čekao taj drugi put. Tražio sam da mi odmah sve ispriča. Pomilovao me je po glavi i poveo gurkajući me ispred, da izađemo. Onda, napolju, pošto je zavio svoju Hercegovinu, produžio:
–Istorija ga opisuje kao pametnog, sposobnog i uspešnog vladara koji je ženidbom sa ugarskom princezom ne samo učvrstio odnose sa Mađarima, već i svim susednim zemljama. Suprugu je iskreno poštovao. O ovoj ženi su visoko mišljenje imali i njegov otac Stefan Uroš i majka Jelena Anžujska, jer Katelina nije samo promenila veru udajom za stasitog prestolonaslednika, već i u miraz donela nove zemlje i veliki grad.

Tek ću mnogo godina kasnije saznati da je taj veliki grad – Beograd, kao i još neke detalje iz života ovog državnika koji ju je cenio i zbog toga što ga je podržala u nastojanju da preuzme presto od svog oca. Nažalost, to se nije desilo mirnim putem i zbog toga se kasnije veoma kajao i u poznim godinama zamonašio. Imao je stabilan brak u kome mu je izrodila sedmoro dece, dva sina i pet kćeri. Istorija ne spori da je pod njenim uticajem održavao dobre veze sa svim susedima, a za vreme kratke vladavine uspeo je da podigne mnoge vredne i čuvene zadužbine. Dozvolio je da se na srpskom dvoru usvoje novi običaji. Ona je bila uz njega i kada se svađao sa ocem, mirila ga sa majkom i bratom, podržala u odluci da se povuče uz uslov da presto posle brata Milutina nasledi njegov sin. Pretpostavka je da je uticala na svoga brata, kralja ugarskog Vladislava, da Dragutinu posle predaje krune da na upravljanje Mačvu, Srem i Beograd. Bila mu je odana i ostala verna i u njegovim najtežim trenucima, kada se posle pada sa konja obogaljio, i duboko verujući u Božju kaznu zbog nepravde nanete ocu, u svom okajanju greha, odrekao ne samo krune, već i bračne postelje.

Ja sam još uvek bio pod utiskom priče koju mi je deda ispričao o skrivenom blagu u dubokim lagumima ispod mesta na kome smo stajali. Govorio je i dalje i o drugim Nemanjićima, počev od Rastka, ali ga ja više nisam slušao. U jednom trenutku sam se okrenuo, ušao ponovo u crkvu i stao pred ktitorsku fresku.


Katelina

Zurio sam u tu kompoziciju koja je odisala nekim čudnim mirom i snagom, zagledan u njeno lice i nisam primetio da se deda vratio i stao iza mojih leđa:
–I njoj su, kao i Milutinovoj Simonidi, iskopali oči. Za razliku od drugih kraljevskih žena, ova koju vidiš je pored svoje svekrve, Jelene Anžujske, bila najpoštovanija srpska kraljica. Ona ga je pratila kad god je mogla i kad je njeno stanje to dozvoljavalo. Posle Dragutinovog nesrećnog pada sa konja pazila ga je i lečila sve dok se nije zamonašio.

Čitajući kasnije dostupne knjige o dinastiji Nemanjića, ispostavilo se da je Milutin imao najviše žena. Nisam mogao da se otmem mišlju, da je svom bratu kad mu je predavao tron rekao – A zar uz krunu ne ide i ona? Kasnije, zahvaljujući dostupnim, kako kažu, pouzdanim izvorima, ipak saznam da nije nju, kako se u narodu govorkalo, Milutin uzeo kad i presto, mada je ovaj to verovatno i očekivao. Katelina je odlučno odagnala svaku pomisao mlađeg razuzdanog i raspojasanog nosioca krune da može posle Dragutina leći s njim u postelju. A Milutin je, da joj pokaže da mu nijedna ne može odoleti, zaveo njenu sestru Jelisavetu, monahinju iz ugarskog katoličkog manastira, oženio se njome, ali ju je posle godinu dana, na pritisak i veliko protivljenje crkve, vratio nazad, u samostan.

A deda je pripovedao i pripovedao. Sad mi je žao što se te priče ne sećam, jer sam bio pod utiskom one strašne tajne predate meni na čuvanje. I da budem sasvim iskren, nikada nisam prestao da mislim da on to nije izmislio.
Čini mi se da ga više nisam slušao. Čak ni priče o freskama čudesnih boja koje traju vekovima, nadživevši sve nesreće, bolesti, poplave, osvajače, pljačkaše… Mislio sam samo o toj ženi i boji njenih očiju. O njenim rukama okrenutim ka svome gospodaru, svome kralju, svome čoveku. O boji njenog plašta optočenog kraljevskim znamenjem, o teškoj marami koja je ispod krune padala na uska ramena i pokrivala kosu. O njenom osećaju za meru, počev od biranja mesta za podizanje zadužbine, jahanja sa mužem uz Rzav, brzu i plahovitu reku uz čije su brzake veselo iskakale pastrmke. Zastajkujući, ne jednom, na bregu s koga se videlo kako se ta ista brza voda za koju pričaju da je lekovita, uliva u drugu, sporiju ali plavetniju, samo dva strelometa ispod mesta na kome su stajali.

Zakleo bih se da sam čuo kako mu govori:
–Gospodaru, ovo je najbolje mesto. Ovde vode neće plaviti, put za Studenicu i Ras vodi ovuda, a čula sam od ovih iz Vaše pratnje da uz ovu tiju vodu uzvodno na pola dana jahanja ima izvor sumporne vode, a da ova zelena brzaja kroz tri banje protiče…
Onda se okrenula oko sebe, i dodala:
–A na ovim brdima, ima jelena, kažu.
Priča se završava ovde. Ne zna se tačno, ali ja bih bio spreman da tvrdim da je, kad su pitali kralja Dragutina, kad mu se rodila prva kćer kojoj su dali ime Jelisaveta (a on je zvao po majci Jelena), kako mu novorođenče izgleda, sa osmehom odgovorio:
–Ima lepe, zelene oči, na majku joj.


Milan Pajević

foto: Dragan Bosnić

IMG_1250a

Svadba

Nešto staro, nešto novo, nešto pozajmljeno, nešto plavo..

U sred planina, na oko sat vremena vožnje od Arilja, našli smo se natrag u XIII veku okruženi tradicionalnom odećom, pesmama i igrama. Za razliku od gradova i drugih sela u Srbiji, gde se moderni uplivi postavljaju za standarde i gde ljudi gube dodir sa svojim korenima i običajima, seljaci u Brekovu se trude iz petnih žila da sačuvaju svoju tradiciju i običaje. Više nije uobičajeno da se na venčanjima nosi narodna nošnja i pevaju tradicionalne pesme na venčanjima, ali su se zato stanovnici Brekova potrudili da nam pokažu kako je nekad izgledalo srpsko venčanje.

Gosti mladoženje se okupljaju kod njegove kuće da bi potom krenuli da „ukradu“ mladu. Svatovi kreću u povorku ka mladinoj kući, usput pevajući stare pesme. Kada svatovi pristignu treba odraditi nekoliko zadataka – niko ne želi da pojednostavi ovaj dan mladencima. Prvo, mladoženja i njegovi gosti treba da pokažu da zaslužuju da uđu u avliju tako što će hicima iz puške oboriti jabuku koja je zakačena visoko na kapiji. Bez pogotka nema ulaska! Posle ovog zanimljivog prizora, mladoženja šalje jednog od svojih junoša, sve sa srpskom zastavom, na mladina vrata da pregovara sa mladinim rođacima oko njene cene. Zatim tradicija ustupa na trenutak mesto zvaničnoj ceremoniji venčanja koja prethodi crkvenom venčanju. Onda kreće zabavni deo gde Srbi, koji imaju toliko različitih običaja, kreću sa slavljem koje može potrajati veoma dugo. Iako mi se učinilo da su običaji na venčanju najviše namenjeni gostima i porodici, ispostavilo se sasvim obratno kada sam ugledala umorno lice mlade koja se namučila bacajući sito na krov mladoženjine kuće sve dok isto ne ostane gore, ili tradicionalno podizanje novorođenčeta tri puta. Lično mi je sve ovo bilo izuzetno zanimljivo, mada smatram da bi prisustvovanje srpskom venčanju moglo biti malo naporno za mene znajući koliko intezivno i dugo Srbi znaju da proslave venčanje.

Kao inostrani volonter koji se našao u Arilju, moram priznati da me je oduševilo gostoprimstvo na ovoj ceremoniji. Nismo mogli otići bez časova iz srpskih tradicionalnih igara, mnogo fotografija sa zabavnim starim ljudima, i naravno bezbroj čašica rakije. Prijateljski nastrojeni i sa puno žara, seljani su učinili sve da se osećamo dobrodošlo, tako da se u jednom trenutku izbrisala jezička barijera. Trubački orkestar pomešan sa horskim pevanjem napravio je takvu buku da je bilo kakva konverzacija bila nemoguća, ali zaista nikome nije ni bilo preterano stalo do priče. Mnogo se više pažnje posvetiolo piću i hrani, jer to ne bi ni bilo tradicionalno venčanje bez svadbarskog kupusa i pečenja. Poznato je da će Srbi učiniti sve za svoje goste, čak i više od toga ako je moguće. Zaista sam počastvovana što sam imala priliku da prisustvujem svemu ovome.

Ali da skratim, Srpsko venčanje je neopisivo, jednostavno morate prisustvovati nečemu takvom da bi potpuno razumeli sve. To je nešto zaista nezaboravno!

 

Something old, something new, something borrowed, something blue…           

In the middle of mountains, about one hour ride from Arilje, we found ourselves back in 13th century surrounded by traditional clothes, songs and dances. Unlike cities or other villages in Serbia, where contemporary waves are taking over and people are loosing touch with their old customs villagers of Brekovo are doing their best to keep traditions alive. It is not common any more to wear national clothes and sing traditional songs in weddings, but they came together to show us how a real one is performed.

Friends of the groom gathered in front of his house to start the tradition on stealing the bride. From there they began to walk together to bride’s house singing old songs in a meanwhile. Once arrived, several tasks had to be fulfilled- nobody wanted to make it too simple for the couple. First the groom had to show him being worthy enough by letting his friends do all the hard work and shoot an apple which was hanged on a gate in front of a bride’s house. No hits, no entrance! After an excellent performance he had a right to send a strong young hunk, who would carry a Serbian flag into the bride’s yard to negotiate with a supporter of a maiden over her price.  Traditions could wait for a while now until the marriage was legalized what was followed by unofficial church ceremony. Now starts the fun part when Serbians, who have so many ideas how to make different obligations for the new couple, pick up some of them or if they have enough time and energy make them fulfill them all. That is the reason why traditional Serbian wedding can last up to 3-4 days.Though it seemed to me that the traditions are more for the guests and family, for seeing brides exhausted face after her throwing a strainer so many times on top of the roof till it finally decided to stay put, turning a newborn three times on her lap around etc. Personally I find it a fun though hard job to attend a wedding here, especially when one lasts as long as they sometimes do. I can imagine that taking a day or two off to regain the energy is a necessity.

As foreigners who were volunteering in Arilje it was overwhelming how we were welcomed into the wedding. We couldn’t get away without dancing lessons, taking pictures with a local old funny man and lots of shots of rakija. People so friendly and full of passion trying to make us feel like home and part of the group, that even the language barrier didn’t make any difference. Fanfare so loud mixed with voices of choirs made almost any conversation impossible but of course nobody really cared about talking, much more effort was put on drinking and eating because that wouldn’t be a real wedding without traditional dish made out of pork and cabbage cooked in a cattle. It is known that Serbians want to give everything for their guests and if it’s possible they’d give even more. I am honored for the opportunity I was given to be part of it.   But to make it short, Serbian wedding is indescribable, one just has to attend it to fully understand the experience. It is something absolutely unforgettable!

Međunarodni volonterski kamp Svet u Arilje, Arilje u Svet.

foto: Igor Markov

crkva sv.ahilije

Crkva Svetog Ahilija

Crkva Svetog Ahilija

Kao i u svakoj pravoslavnoj zemlji crkva je centar svega, a ova u Arilju je smeštena u samom centru grada i okružena živopisnim brdima. Ona je najstarija i najznačajnija građevina na ovim prostorima sa prebogatom istorijom. Sagrađena je 1296. od strane kralja Dragutina gde je kasnije njegov sin Urošica i sahranjen. Crkva je posvećena Svetom Ahiliju, svecu iz Larise, koji je sahranjen na ovom mestu i iz čijeg je groba navodno dugo curilo mirotočivo ulje.

Kao lokacija za crkvu izabran je vrh brega kako bi mogla biti viđena iz daleka. Sagrađena je na ostacima drevnog hrama. U vreme kada je sagrađen hram, ušće dvaju reka se nalazilo neposredno ispod njega. Ono što je neuobičajeno jeste ulaz na južnoj strani umesto na uobičajenoj zapadnoj. Pored crkve je sveštenički konak gde sada živi sveštenik sa svojom suprugom. Crkva Svetog Ahilija je privukla dosta pažnje svojim freskama. Mogu se prepoznati mnogi zanimljivi likovi iz srpske istorije. Jedna od njih je izabrana kao najlepša freska na izložbi u Parizu ali je svakako najpoznatija freska “Plavi Anđeo”. Nažalost, deo freske nedostaje i u prilično je lošem stanju ali dovoljno je reći da je Plavi Anđeo jedan od začetnika perioda renesanse u umetnosti. Sa tako svetlim i živopisnim bojama, ova freska zauzima bitno mesto u istoriji srpskog ikonopisanja. Interesantno je reći da su oči na skoro svim svecima iskopane od strane turskih okupatora. Nisu uništili hram jer su se plašili sujeverja ali su ipak “oslepili” svevideće svece.

U Srbiji je ranije bilo uobičajeno da se imena umrlih bez traga ostavljaju na kamenim spomenicima pored puta. U dvorištu crkve danas se mogu naći imena mnogih na ovim spomenicima.

U poslednjih dvadeset godina narod se približio religiji, tako i da dan danas crkva igra veliku ulogu u svakodnevnom životu Ariljaca. Liturgije se održavaju svakog jutra, i prilično je uobičajeno rezervisati crkvu za venčanje ili krštenje. Lokalci su se potrudili da očuvaju crkvu lepom i veličanstvenom, tako da je danas crkva lepo uređena a noću lepo obasjana, i sa pravom zaslužuje zvanje glavne atrakcije ovog grada.

Saint Achillius Church

         Like any other Orthodox country, Church is the centre of Arilje surrounded by the town and mountains. It is the most important and oldest building here with long and rich history. It was built in 1296 by the former king Dragutin where his sons, Prince Urosics who died young as a monk, remains are still resting in the ground of the holy place. It was dedicated to the saint Achillius of Larissa from Greece, who apparently made oil flow out of the stone.

        The location was chosen on top of the mountain, to be seen far away, on the ruins of a Christian temple. In these days two rivers crossed into one at the foot of the hill. Which is uncommon is the entrance on the south side instead of the usual western. . Next to the church was a residence of a bishop, where now the priest and his wife live. Saint Archillius Church has caught a lot of attention for its extant frescos. Lots of interesting characters of the Serbian past are recognizable. One of them has been selected the most beautiful fresco in an exhibition in France but the most famous is the Blue Angel. Unfortunately not that well remained and rather faded but probably first painting what is drawn on a wall in the early period of Renaissance. It’s colors so bright and blooming, this fresco is classified in the circle of masterpieces in the Serbian paintings. Interesting fact is that all of the saints have their eyes scraped out by Turks during the Ottoman Empire occupation. It was common when they didn’t destroy the house of god, because of the superstition. They believed that ruining the eyes of the frescos the anger of god wouldn’t be brought down upon themselves.

        It was common in Serbia to carve the name of a missing friend or a relative on a particular stone next to bigger roads all around the country. In these gravestones so many faceless people have found they’r tomb and seeing five of those in a yard next to the church makes me feel like standing infront of a big cemetary.

        Last twenty years have brought people closer to religion, so the church is still in use and plays an important role in local people’s everyday-life. Masses are held every morning and it’s common to book it for weddings and christenings. Locals have made an effort to keep it beautiful and outstanding, that’s why the church is nicely lighted during the night and deserves to be a centre of attention.

Međunarodni volonterski kamp Svet u Arilje, Arilje u Svet, 2011.

protest2

Protest

Raspberry protest Sunday 17 July 2011.

The municipality of Arilje is depending on the export of raspberries. The people depending directly or indirectly on the sale of raspberries is estimated at 300.000. This year however the raspberry price has been surprisingly low, which of course is a huge concern for the local farmers. They have no choice but to accept the ridiculous price for their raspberries, otherwise they would not receive any money at all.  

A demonstration against the low raspberry price was held on Sunday the 17th of july in the city center. The people of Arilje gathered to show their annoyance and jounalists of the national TV were present to catch the moment. But only a few hundred people showed up instead of the thousands expected. A howl of agreement came from the crowd after a few fierce speeches. Even as an outstander I could not help but feeling touched by the moment. Let’s hope the protest was helpful and the raspberry price will raise soon.

Protest nezadovoljnih malinara, Nedelja 17. Jul

Opština Arilje zavisi od izvoza maline. Broj ljudi koji direktno ili indirektno zavise od prodaje maline se procenjuje na oko 300.000. Ove godine je, međutim, otkupna cena maline iznenađujuće niska, što je naravno velika briga za lokalne farmere. Narod nema drugog izbora nego da prihvati smešnu otkupnu cenu malina, inače bi ostali i bez tog minimalnog prihoda.

Demonstracije protiv niske otkupne cene su se održale u Nedelju 17. Jula u centru grada. Ariljci su se okupili da iskažu svoje nezadovoljstvo, a novinari nacionalne televizije su našli za shodno da proprate događaj. Nažalost, okupilo se samo nekoliko stotina ljudi umesto očekivanih nekoliko hiljada. Uzvici podrške su se mogli čuti iz gomile posle nekoliko zapaljivih govora. Iako samo posmatrač, nisam mogla ostati ravnodušna na ovaj prizor. Nadajmo se da će protest imati odjeka i da će se cena maline povećati uskoro.

 

Međunarodni volonterski kamp, Arilje, 2011.

254752_10150281064076730_7891642_n

Predsednica

A Woman in a Man’s Shoes

In a small town of western Serbia women are in power. Not only Arilje have a female principal and a director of a local cultural center, but out of 168 municipalities Mirjana Avakumovic is one of the seven female mayors. Interviewing her in her office everyone in presence probably felt intimidated by her presence, this is a woman who knows how to get what she wants. Filling so important position surely can’t be easy in a country where most of the men still think it’s their right to be on charge.

As a local girl she left to study stomatology in Belgrad, but instead of staying in the big city she returned home. She also runs a local dental practice which makes her free time almost non-existing. From the match with a local football-team till the exhibition-opening in the gallery, there hasn’t been an event without her presence. I can’t imagine how a mother of three children finds any time for herself. Answer to that question came quickly: ”It comes with the occupation.”

Since the income of the town mostly comes from raspberries and prices have dropped extremely low, she’s doing her best now to make a difference.

Žena u muškim cipelama

U malom gradu u Zapadnoj Srbiji žene su na “vlasti”. Nema samo Arilje direktoricu škole ili kulturnog centra, ali je Mirjana Avakumović od svih 168 opština u Srbiji samo jedna od 7 žena gradonačelnika. Razgovarajući sa njom u njenoj kancelariji sve je pomalo zadivila njena pojava, ona je svakako žena koja zna kako da dobije ono što želi. Biti na takoj važnoj poziciji sigurno nije nimalo lako, pogotovo u zemlji gde većina muškaraca i dalje misli da ima Bogom dato pravo da vlada.

Kao lokalna devojka otišla je u Beograd na studije stomatologije, ali umesto da ostane u velikom gradu ona se vratila u svoj rodni grad. Ona takođe vodi sopstvenu zubarsku ordinaciju, što joj praktično onemogućava postojanje bilo kakvog slobodnog vremena. Od fudbalskog meča protiv javnih ličnosti iz Arilja pa sve do izložbe u gradskoj galeriji, ona je bila prisutna na svakom događaju. Stoga, ne mogu ni da zamislim kako jedna takva žena, majka troje dece, nađe malo vremena i za sebe. Odgovor na to pitanje došao je brzo: “Sve to ide uz profesiju”.

Pošto su glavni prihodi opštine od malina, s obzirom na nisku otkupnu cenu maline ove godine, ona čini sve kako bi se razlike u ovom slučaju što bezbolnije prevazišle.

Međunarodni volonterski kamp Svet u Arilje, Arilje u Svet. 2011