Nela Gojak – Isaković „Domino kids“

foto: Bojan Bralušić

Kada smo motivisani ciljevima koji imaju duboko značenje, snovima koje treba završiti, istinskom ljubavi koju treba izraziti, tada uistinu živimo svoj život.“  (Greg Anderson)

Život Nele Gojak Isaković naizgled deluje kao prost i jednostavan sled događaja koji su se nizali jedan za drugim bez dana pauze. Nela je posle završene srednje dizajnerske škole u Beogradu, upisala Akademiju Primenjenih umetnosti, odsek kostimografija, posle koje su usledili brak, deca i posao, da bi Nela danas, konačno dala pečat celom dosadašnjem stvaralačkom putu kroz dizajnersku odevnu kolekciju Cane Corso, koja je odraz njene energije, kreativnosti, odnosa prema životu bez kompromisa i bez potrebe da se nekome svidi. 

Ipak, njen put zahtevao je mnogo učenja, transformacija, strpljenja, posvećenosti i rada.
Kao dete iz provincije, svoju borbenost izgradila je u srednjoj školi u Beogradu, koju je tada bilo teško upisati i kroz koju se izdvojila kao jedna od boljih učenica upornošću i kreativnošću. 

Posle Akademije Primenjenih umetnosti, shvatila je da je veoma teško primeniti umetnost. Sa suprugom je krenula, kao i mnogi Ariljci u to vreme, u  proizvodnju tekstila verujući da će imati više uspeha od drugih, jer je za to bila školovana.

Njena prva odevna kolekcija koju je dizajnirala bila je inspirisana delima Miće Popovića, a od koje ni jedan model nije bio prodat.  Nela tada nije  znala mnogo o prodaji, kupcima, o tržištu i načinu na koji se proizvodi prodaju. 

Razočarana, otišla je na fakultet da porazgovara sa njenim omiljenim profesorom Miodragom Dragutinovićem, koji joj je rekao da sve što je do sada naučila zaboravi i da uzme roze boju za devojčice i plavu za dečake. I tako je 2002. godine nastao „Domino  kids“, danas,  brendirana dečija odeća koja je od roze i plave boje doživela preobražaj u boje i dizajn koji su prepoznatljivi za Nelu Gojak. 

„Domino kids“ ima danas 30 zaposlenih i svoje prodavnice i franšize u celom regionu, a deca noseći „Domino kids“ pokazuju da su drugačija,  buntovnija, hrabrija i da kroz dizajn Nele Gojak postaju kao i ona,  lideri u ispoljavanju svoje ličnosti. 

Zahvaljujući tome, što  se izborila da danas ima takvu privilegiju da ne mora svoj proizvod da nudi, već proizvod sam sebe prodaje, može da se posveti porodici koja joj je na prvom mestu.

U poslu joj je pomoglo to što nije tremaroš i što ima samopouzdanja, što je tvrdoglava po pitanju svojih ciljeva, od kojih ne odustaje, a kad uloži dovoljno truda i ljubavi, kaže da se ceo kosmos fokusira kao i ona, na njen cilj, i da se svaki put iznova desi čudo. 

Nela se izborila da  kolekcije stvara u svom prostoru i za svoju firmu, što je mnogo bolji položaj u odnosu na dizajnere koji rade za druge. Ona to radi bez tenzije  i grča, sa mnogo posvećenosti, i što više stvara, sve više ideja joj dolazi. To je za nju posebno stanje budnosti i lepote koje se ogleda i u njenoj novoj kolekciji za odrasle Cane Corso koja je inspirisanja ljubavlju prema kućnom ljubimcu. Za kreaciju Cane Corso Nela kaže da je to njen autentičan dizajn koji će uskoro biti predstavljen u  okviru „fashion selection“ u Beogradu.

Nela se kroz modu bavi i humanitarnim radom, pa je u Arilju organizovala dve humanitarne revije za Marka i Despota.

Njen kutak u Arilju su njen atelje i plaže na Rzavu, na kojima njena deca provode celo leto.  Hobi su joj čitanje i šetnja psa pored reke.  

Na pitanje kakvi su Ariljci kao preduzetnici, kaže da su to sjajni ljudi koji su izgradili ovaj grad.
„Zahvaljujući malini i preduzimljivim ljudima imamo tu sreću da Arilje nije nalik drugim malim gradovima u kojima je vreme stalo.„

A da bi čovek bio dobar preduzetnik mora da ima dobru ideju, da je komunikativan, da je fokusiran na svoj cilj, i, kako kaže, naučila je na ličnom primeru,  da ne mora biti  ni mnogo obrazovan.

Nelin moto je: „Ne postoje vrata koje čovek  ne može  otvoriti, postoje samo načini koje treba pronaći kako bi ih otvorio.“

Intervju: 2016.godina
11800483_10153479366446730_3770993902871182010_n

Sa Rzava

Uvek dolaziš i odlaziš, igraš tu malu igru rađanja i umiranja. Možda zbog toga više voliš ovo mesto. Sa njim rasteš. Sa njim polako počinješ da razumeš da, što više odlaziš, to se više vraćaš. Biraš neka druga mesta pod izgovorom više mogućnosti i živiš na tim mestima okružen izborima, koje ćeš napraviti, sutra, a onda shvatiš da sutra nikad ne dolazi. Vreme i mnoštvo mogućnosti ne treba da idu pod ruku.

Uzmi mi vreme, napraviću izbor.

Tvoj izbor je, dva dana jednom mesečno, toliko imaš za Arilje. Zavisno od godišnjeg doba, osećaji koje proživiš se menjaju. Zime su setne i nostalgične, brda su neuprljana, ulice prazne, i sve spava. A ti nisi navikao da spavaš, da usporiš, jer brzo živiš. Tragovi dečijih sanki vraćaju u detinjstvo, a kuvano vino u ruci, vraća te prijateljima. Tvoj vodič je tu, priča pomalo pospanim glasom, ali jedini nikad ne spava i uvek zna šta treba reći. Rzav ti poručuje da Priroda zimi pronalazi mir, a čovek je rođen da živi u skladu sa prirodom.

Tada je naša Crkva tvoje mesto da se umiriš. Ne moraš biti pobožan, religiozan, niti moraš biti hrišćanin, da bi osetio toplinu sveća koje ugreju crkvu i lepotu nadanja kojeg je tamo, po prvom mrazu, više nego inače. Tada se ljudi mole Svetom Ahiliju, da zima bude blaga, jer deca treba da budu zdrava, stari treba da dočekaju proleće, a malina da rodi. Tada shvatiš da tim ljudima treba malo za sreću, pa se pomoliš za njihovo malo, jer tvoje veliko je preveliko da bi se molio tako kratko vreme.

Arilje je nastalo u proleće, i svakog proleća, čim Rzav svojom snagom udari u brda, projuri kroz polja, useke i tesnace, oglašavajući da je vreme za buđenje, Arilje se iznova rodi. Da li to ide sa godinama, ili sa velikim sivim gradovima, čini ti se, da je trava zelenija, a nebo plavlje nego ranije. Čini se da te je tek sada ona zima savladala, da te je onaj mir obuzeo i da polako razumeš sve te ljude koji se mole za male stvari.

Tvoje male stvari su selo koje nisi voleo kad si bio dete, jer su druga deca bila u gradu. Tvoje male stvari su sve ono zbog čega bi se tvoj deda, da je živ, molio, a ispililo se, rodilo, preživelo veliku zimu i ugledalo žuto sunce i svežu travu. Tvoje male stvari su šetnja duž rzavskih plaža i malinjaka i ljudi koji otpozdravljaju i užurbano rade sezonske poslove, kako bi sačekali jedni turiste, drugi radnike. I dve ležaljke uvek na onom mestu, gde u jednu sliku može da stane i zeleni Rzav, i beli penušavi brzak i gusta šuma i plavo nebo, tamo kod Deja na Bosoj Nozi. Ipak ideš dalje, napustiš to mesto rezervisano za tebe i tvoje misli, pozdraviš Elvisa, koji čuva ovu plažu i Deja koji kaže da svratiš opet i da će biti ludo ovog leta.

I Dejo uvek bude u pravu, jer bude ludo svakog leta. Leti se dan ne gasi. Ustaješ i ležeš u istom satu. Pred zoru oblačiš belu pamučnu košulju da ne izgoriš, stavljaš slameni šešir da te ne udari sunce i krećeš po crveno zlato. Nekad si se pravio da si bolestan da ga ne bi brao, danas ga bereš sa radošću, jer si sada veliki, a veliki vode neke velike bitke, teže od branja malina.

A u danu branja malina ništa se ne propušta. Ni kupanje na Rzavu, ni onaj korzo oko sedam kad šetaju penzioneri i roditelji sa malom decom, ni večernja svirka, ni dvolitarsko ispijanje piva na gradskoj plaži, ni zvezdano nebo, ni čekanje svitanja na Klokoču, koje nikad ne dočekaš, jer moraš u maline.

I maline se oberu, isprate se radnici, turisti, đaci i studenti. Rzav odahne, seljaci ne, još je sezonskih poslova. Lišće žuti, pečuraka ima, samo treba znati koju ubrati. Ti dobro znaš da se sprema zima i da će te ponovo obuzeti melanholija zimskog Arilja, pa produžavaš leto, gore u Visoci, u banji opet na Rzavu, i pričaš sa seljacima kako je prošla sezona i popiješ koju rakiju od prošle godine, i čuješ da je šljiva dobro rodila i ove, pa popiješ u to ime još koju.

A onda se spakuješ, kao da pakuješ celu jednu godinu u kofer, rastaneš se sa svojima kao da te neće biti deceniju i ne okreneš se, jer ako se okreneš ostaćeš. A ako ostaneš, plašiš se da ćeš zaboraviti kako se mnogo voli Arilje, kada te nema u njemu. Plašiš se što si postao veliki, a još tako mali da razumeš da ni mnogo mogućnosti, ni mnogo vremena nema mnogo zajedničkog sa srećom. A onda u putu, ka nekom drugom mestu punom mogućnosti, pitaš se, kad treba da zatvoriš taj krug i kad ćeš se vratiti tamo odakle si krenuo, sa Rzava.

Jasmina Dimitrijević

11423399_10205850150567166_6364069931505410203_n

Neobično osećanje

foto: Bojan Bralušić


A bio je drugačiji. Malo je reći drugačiji, jedinstven i neponovljiv. Privlačio je svojim šarmom i grlenim smehom. Volela je njegovu braon torbicu i vešto zamotanu maramu. Ona – lepotica smaragdno-zelenih očiju, vitkog stasa i smernog držanja. Od njenog pogleda zastajao je dah, a ona vazda žurila. Morala je da bude savršena i jedino osećanje koje je poznavala bilo je strahopoštovanje.
Kada je shvatila da pored gomile devojaka, on pažnju poklanja samo njoj, osetila je strah i neko novo njoj nepoznato osećanje. Te dve sile su je razdirale. Ipak, hitala je ka njemu u podnožje crkve Svetog Ahilija, ne primećujući ni Raški stil, ni ostatke manastira na kojima je crkva podignuta. Samo bi povremeno pomislila na Larisu, Ahilija i zapitala se zašto je progonio Arija. Činilo joj se da je taj vižljasti mladić divnih manira, proputovao kroz vekove i ponovo oživeo, dozvolivši da ga žene obožavaju i da mu se muškarci dive zbog njegove umne nadmoći.
Kako se upustiti u igru sa njim? Osećala se kao Aska, sama i nemoćna. A privlačio ju je, tako silno da nije mogla da zamisli dan bez njegovog smeha i divnih reči kojima je osvajao deo po deo njene teritorije. Bože, kako se samo predavala tom osećanju, a u isto vreme ga se bojala. U njegovoj blizini ostajala je nema. Umeo je svaki tren da pretvori u večnost, koristeći se svojim brilijantnim umom. Dok joj je nežno mrsio kosu, posmatrala je obrise crkve i razgranati bor, pod čijom je krošnjom njihova ljubav dobijala dimenzije.
Često se pitala šta ima tako snažnu moć nad njom? Da li su to zidine koje su vekovima odolevale zubu vremena i svojom neobičnom lepotom privlačile, a istovremeno odbijale. Ili je to njegova snažna pojava kojom je okupirao svaki deo njenog bića. Bila je rob svojih neiskazanih osećanja.
Crkvu je obavijala tama i samo je mesec povremeno osvetljavao njeno velelepno zdanje. Zvezde su ih grlile, dok su upijali pogledom jedno drugo… Povremeno bi je nežno dodirnuo, a onda se rasplinuo, jureći kroz tminu usnule porte. Topila se od tog nepoznatog osećanja i koliko god da joj je prijalo, bojala se i dizala zidine nepoznatog izgleda, kopirajući one oko crkve. O, zašto mu samo nije dozvolila da joj priđe toliko blizu da nema bežanja. Bežala je i bežala od siline osećanja. Pitala se zašto to radi kada je čeznula za njim, njegovim smehom i povremenim dodirom koji ju je paralisao i plašio. Bila je sama i zatečena. Niko se nikada nije toliko posvetio njoj i ona se strašno bojala te bliskosti. Nije znala zašto. Jedino što je znala bilo je da želi njega i sve što joj je nudio, a bežala je što dalje. Nije ni razmišljala kakvu poruku šalje i koliko će biti bolno to novo osećanje.
Kada je u porti videla njegovu ruku na ramenu te sitne crnpuraste devojke, njeno srce se pocepalo. Krenula je hrabro ka njima, skupljajući usput komadiće slomljenog srca i odglumila srdačnost. Mrzela je sebe zbog tog dara za glumu i dopustila čežnji da je slomi.
Naterala se da misli o Dragutinu, sinu Uroša i Jelene Anžujske, kralju ktitoru, bez koga ove zidine možda ne bi ni oživele. Pomislila je i na Ahilija, čije su mošti čak iz Larise počivale tu. Misao joj se najviše zadržala na Ariju, tom vižljastom mladiću, koji je proputovao kroz vekove tražeći nju…
Nije dozvolila sebi da prihvati da ga je zauvek izgubila. Krenula je u budućnost, sama, spremna da sruši sve zidine, odagna strah i dozvoli tom neobično lepom, nepoznatom osećanju da je obuzme i pokaže joj put ka njegovom srcu.
Još uvek nije odustala…

Snežana Ilić

12053311_10207621418883365_297126777_n

Želje su krive

Kad si sa svojih brda otišla
volela si štikle,
al tvoje noge na opanke navikle
uvek srce tamo vuku.

I dok pružaš ruku
nekom gradskom liku
i sedaš u njegova skupa kola
ti se uvek setiš
onog vola
što zvonom oko svoga vrata
prtinu pravi za sanke
koje uz dečiji žagor
za njim škripe.

Grudi ti kipe
dok srčeš ledene koktele,
a noći uzavrele
pokrile zvezde tvoga zavičaja.

Nikad takve pomrčine
ni mesečine
pod svetlima
videti nećeš
ni sama ne znaš kuda se krećeš
i gde te to sve vodi.

A maštala si o nekoj
slobodi
uz stado koje
bezbrižno pase.
Htela si buku i mase
nisi znala da postoje
rase,
jer tamo ste svi bili
ljudi.

Alarm te budi.
Autobus hvataš
dok se laktaš
i šipku tražiš.
Sutra opet to isto radiš
i čekaš neke srećne dane
a oni su bili lane
i preklane
na onim livadama punim žita,
u prašini dreša
dok snoplje drešiš.

Kako si mogla tako da pogrešiš,
stalno se pitaš
samo nenadića
možeš da čitaš
jer s dorotejom tamo se vratiš.
Opet patiš…

I uvek čuješ huk rzava
kad snegovi se tope
jer tvoje stope
sve manje imaju traga.

Više ne voliš ni splavove
ni lavove
ni supermarkete
ni biblioteke…
sve počinje da te smara
i ta jara
što iz prokletog asfalta bije
počinje da boli
a tamo se voli!

Na tim livadama punim nektara
pčele prašnike ližu,
dok kosci seno na rogadžu dižu,
a u debelom hladu stoletnog hrasta,
na belom čaršafu
doručak čeka
oseća se miris proje i toplog mleka
dok nebo se pretvara
u more.

A ove tvoje gradske zore
čemu se dive?
Želje su krive.

Biljana Đurić Golubović

Foto: Brana Lučić

Avlija


Danas se skoro sve može izraziti u novcu. Nova košulja za kancelariju je 3000 dinara. Izlazak u provod u Beogradu oko 2000, naravno ako se prethodno u stanu popije po koja domaća. Karta do kuće je 1000 dinara.
Međutim, POSTOJE I STVARI KOJE NEMAJU SVOJ EKVIVALENT U NOVCU. Ulazak u svoje dvorište i pogled na ožutelo lišće po Klokoču i sunce iznad njega. Suva složena drva pokraj sušare. Mače koje doji kerušu. Majčin osmeh dok vas gleda kako jedete lepinjice sa mocom i slaninom, očev dok razmišlja kako su mu sinovi odrasli i zreli ljudi, dedin dok pevušite pržeći pastrmku. Slavska sveća koja gori. Sreća malog burazera dok sa njim pikate lopte. Totalna tišina i mrkli mrak koju prekidaju samo cvrčci i lavež psa dok vi gledate u Malog Medveda i razmišljate o tome kako vaše REČI I MISLI mogu da promene mnoge stvari. Cimerovo priznanje da vas je pohvalila njegova sudija. Ispijanje piva ispred trafike sa drugarima iz detinjstva i priča o smislu života dok čaršijom prolaze devojke…
Jednostavno NEPROCENjIVO! I još jednom, lepo je doć’ u svoju avliju. Baterije dopunjene do kraja.
Vlade Tomić

Otkrovljenje

                                                                                                                    foto: Igor Markov

Sedim na kamenu, koji me svojim izgledom, nalik sedlu, privuče da se izdvojivši se iz grupe, zagledam u mehuriće pene koja se stvarala kraj ovog rzavskog brzaka. Drugi dan je ekspedicije. Krenuli smo niz reku, kako reče Đorđe, da pronađemo izgubljenog sebe.

Te su mi reči zaigrale u mislima i naprosto pomislih kako su nekako prevelike, da kipe kao slatko od malina iz šerpe sa plotne prastarog Smederevca kome je emajl otišao još krajem prošlog veka. Kada sve sabereš, mi u stvari i nismo ne znam kakva ekspedicija, već šestoro ljudi raznog životnog doba, političke i seksualne orijentacije posednuti jednom željom. Istovetnost te potrebe prelivala se iz sati neprekidnog sedenja za računarom i buljenja u ekrane raznih tehnoloških novotarija, u san o slobodi.
Pogled na žuti mesec što se belasao u Marinom viru, lečio je sve neispavane noći uzavrelog betonskog megapolisa i podsećao na davno, pod sumanutim žrvnjem savremenog poslovanja, zapretanu istinu:
-Život je dar!
Pesma zrikavaca i fizički se izdvajala iz polutame kanjona Orlovača iz koga umorni, ali zadovoljni i osmehnuti iznesmo nepromočive rančeve i ostalu, za bivak neophodnu opremu. Za nju pred put izdvojismo svežnjeve novčanica, kupujući na netu samo najbolje. Sada vidim da je bilo dovoljno poneti samo osmeh, i da noći uz ovu magičnu reku nisu ovako sveže, čak bi i vreća za spavanje bila nepotrebna.

Svaki damar u meni je pulsirao goneći krvotokom taj jedinstveni osećaj da ovde pripadam, da me svaki kamen poznaje od iskona. Da svakom stablu znam ime. I imena njegovih predaka. Mahovina se pod nogama, umesto da cvili pod teretom mojih stopala, osmehivala. Prvi put sam iako o tome mnogo puta čitah u literaturi, shvatio kako je život zapravo jednostavan. Kao da je ceo prizor bio pozorišna kulisa koja se tu našla samo sa jednom namerom da pred moje oči postavi tu životnu formulu. Pojmih da mi komplikujemo stvari, i u nameri da ne smetam tom uređenom mehanizmu, stresoh se pokretom, kojim pas tek izašao iz reke, oko sebe rasprši hiljade kapljica. Možda sam i kakav krik pustio.
Neko iz pravca vatre, koju bejasmo naložili na šljunkovitom sprudu uz reku, povika da dignemo pogled ka nebu, gde se beše prostro tepih od zvezda, a jedna troma padalica zgasnu iza vrhova brda koja su imala izgled pravilne četvorostrane piramide. Setih se priče jednog starog prijatelja, istraživača duše i graničnih vrednosti ljudske senzualnosti, kako te piramide zaklapaju istovetan azimut prema Severnjači kao i one u Gizi. Nasmejah se nesvesno, dok misli odleteše za cvrkutom noćnih pevačica. Uhvatih sebe kako u ovom jasnom žuboru tražim poklapanje sa odsečnim kadencama klokotanja onog slapa koji izbija iz stene u Visočkom kanjonu. Opsedajuću misao, skoro otkriće, da ta voda na dva različita mesta ima istu prepoznatljivu notu, koja valjda razdvaja govor svake reke, kao potpis, prekide poziv za večeru. Dopre do mene da već neko vreme miris sveže, tek ulovljene pastrmke na žaru, širi mojim nozdrvama taj mili osećaj gladi.
Svi blještavi natpisi velegradskih restorana, što pozivaju na svežu pastrmku i kobasice sa žara, pred ovom čarobnom rekom koja nekim tajnim obredom budi sva čula, zvone šupljom ispraznošću. Disao sam punim plućima, upijao zelenilo lišća sa okolnih grana, uprkos činjenici da je noć nad blistavom vodom tvorila isključivo crno-bele fotografije.

Bilo je vreme da se vratim grupi prijatelja. Možda nije prikladno reći grupi prijatelja, jer više smo bili partneri na istom poslu, ali sam prilazeći vatri, titravu senku na njihovim licima očitavao kao svoju, prepoznajući tu tananu nit vezivanja za večnost.

„Šta mi to radi ova reka!?“ – postavljao sam sebi pitanje koje je udaralo o zidove raširenih grudi kao bubanj. Beše divno, makar na tren, smatrati sebe neoivičenim, van šeme i svekolikog kalupa. Otvorio se u meni taj prostor; zvezde su treperele u reci, lagani noćnik napinjao nozdrve. Ne sećam se ni danas da li dodirivah zemlju dok upijavši miris ove blagodarne zemlje, širih ruke kao neka ogromna ptica svoja krila, valjda u nameri da obgrlim ovaj klanac. Ceo svet, vasceli ljudski rod.

Brzi oblaci promicali su kao na filmskom platnu, ali u trenu kad priđoh ostalima, stadoše kao ukopani i prosuše nekoliko kapi letnje, i mada već uveliko beše noć, tople kiše.
Iz reke izvadih bocu rashlađenog crnjaka i otpivši dug, slasni gutljaj, upitah:
«Zašto ovo nismo uradili ranije?»

Vladan Ilić

blog3-free-img

Moje najveće batine u životu, ili zašto nismo igrali finale u Čileu

 

Eh, taj fudbal… Završi se i ovo svetsko fudbalsko prvenstvo. Gledali smo ga, što u ”Libertiju”, što po komšiluku uz ‘ladno pivo. I fudbal je kao najvažnija, najsporednija stvar na svetu bacio u zasenak i suše i poplave i tornada, pijavice, grad veliki kao jaja koji je omlatio letinu i sve na šta je nailazio i ostale događaje koje su nam servirali u pauzama televizijskih prenosa. Tako smo nevoljno pratili šta se dešava na jugoistočnim granicama Ukrajine, nesretnim Palestincima u sektoru Gaze, građanskim ratovima u Libiji i Siriji i nadolazećim talasima nesrećnika koji su bežali iz ratom zahvaćenih područja.

A Ariljci vole fudbal, i to još od pre onog drugog velikog rata. I nekako im krivo što se kultna serija ”Više od igre” snimala 33 kilometra uzvodno Moravicom, u Ivanjici a ne u Arilju. Na sahrani Bata – ”Kaplara” Popovića, nastavnika muzičkog vaspitanja i čoveka koji je makar meni približio klasičnu muziku i pri tom prekrasno svirao violinu, iz govora koji je održao čika Miketa, saznao sam da je Bata ”Kaplar” bio i Bata ”Strela”, nezadrživo levo krilo, ne samo Ariljske ”Budućnosti” nego i Užičke ”Slobode” … Na drugom krilu, u pomenutoj priči, igrao je Vanja Kozlov. Mišo Đonović je tada bio poletarac, ali se smatrao njihovim naslednikom. Valjalo bi da neko ko pamti, a vidi sebe u nekom delu priče, kao Tile Davidović recimo, zvezda sredine šezdesetih, dopiše ovu listu uzvodno i nizvodno, što bi rekli ribolovci sa Rzava …

Elem, ovaj mundijal i serija tekstova uoči, za vreme i posle poslednjeg, u Brazilu, podsetile su me ”na moje prvo svetsko prvenstvo u fudbalu ”i na jedan davni događaj koji se desio u dubokoj noći, kada je reprezentacija Jugoslavije igrala sa Zapadnom Nemačkom utakmicu za polufinale svetskog šampionata u Čileu, daleke 1962. godine. Moji otac i majka su bili učitelji u Virovu, od čije škole do centra Arilja ima tačno 7 kilometara. Lično provereno u bezbroj pokušaja. Imali smo u kući jedini radio prijemnik u selu, mislim da se zvao ”Tesla”, sa svemirskim zelenim magičnim okom, koji je za mene, dečaka od 10 godina bio velika zagonetka. A u ”Politici” koju je s vremena na vreme dobri poslužitelj Milutin Todorović kupovao kod Dumbela u ariljskoj čaršiji i donosio, neponovljivi čika Ljubiša Vukadinović pisao je epske reportaže o podvizima naše reprezentacije na čelu sa ”belim kraljem fudbala” legendarnim Dragoslavom Šekularcem. Pomenute noći se u velikoj kuhinji učiteljskog stana koji je bio u sastavu škole, skupilo 10-15 najvećih zaljubljenika u najsporedniju stvar na svetu, toliko ih je otprilike ostalo napolju i oni su okupirali terasu i prostor ispred otvorenog prozora, sedeći pod procvalom lipom u vreloj letnjoj noći. Nije bilo šanse da odem na spavanje i na navaljivanje uglednih seoskih domaćina, moja majka je nevoljno popustila, ljuta i besna što se njena nije ispoštovala. U kuhinji se igrao tablić u paru i šah na dve table. Slušao se Radio Beograd i s nestrpljenjem iščekivalo javljanje spikera koji je svakih 15 minuta komentarisao tok utakmice. I kad se u već očekivali produžeci pa možda i penali, jer je do završetka utakmice ostalo još nekoliko minuta, prekinuo se program! Neprevaziđeni glas harizmatičnog Radivoja Markovića je izleteo iz kutije a zeleno oko se raširilo, i taj glas, zapravo grcajući jecaj se pretvorio u pobednički jauk – POBEDILI SMO ! Jugoslavija je pobedila golom Perice Radakovića koji je kao furija sa glavom umotanom zavojima u belu čalmu, naleteo na povratnu loptu Milana Galića i smestio je iza leđa nemačkog golmana! Utakmica je završena, Jugoslavija je u polufinalu!

Nastala je neopisiva dreka i dranje u kuhinji, na terasi i pod lipom u školskom dvorištu, a legendarni Radivoje je pričao ili zapevao i dalje, pominjao Rajka Mitića i njegovu čalmu na glavi nekim drugim povodom. Odjekivao je taj baršunasti, egzaltirani glas na terasi i pod lipom u školskom dvorištu u vreloj letnjoj noći koja se bližila jutru … A onda je među tu svetinu i oblak duvanskog dima uletela moja majka kao tajfun, ščepala me ispred radio aparata marke ”Tesla”, u čije sam magično oko i dalje zurio i počela da mlati oklagijom (i danas se pitam otkud joj se samo nađe) i na očigled zatečene i zapanjene muške populacije i mog nesrećnog oca koji nije mogao ili nije smeo da joj se suprotstavi, odvukla vukući za kosu i mlateći usput u tminu mračne sobe, koja je samo vratima bila odvojena od kuhinje… Bile su to najstrašnije batine koje sam dobio od jednog roditelja u životu, nije da ih nije bilo … Ali ove me nisu bolele i od kojih nisam plakao. Ako sam i pustio suzu, to je bilo od radosti i sreće koju je doneo potresan glas Radivoja Markovića.

Tok polufinala sa Česima se nije slušao organizovano ni u stanu ni pod lipom, i to mi nije slutilo na dobro. Ujutro, posle polufinalne utakmice, otac mi je rekao da smo izgubili od Čeha i da nećemo igrati u finalu. Tad sam zaplakao, duboko ubeđen da je uzrok tom porazu moja majka i njena zabrana da se ”nevaspitani narod neće noću skupljati u njenom stanu i dvorištu”. Istrpeo bih, uveren sam, još veće batine i nepravdu, samo da smo igrali u finalu. A tamo, šta bude. Mada, kako su Virovčani govorili: ”Brazil nije više ono što su bili u Švedskoj, a inače su nam mušterije od Montevidea …”

Šteta što nisu više ta vremena, niti je to više taj fudbal. A ruku na srce, nema ni Radivoja, ni Ljubiše, ni Perice Radakovića, a ni mog oca. A od pre nekog vremena i još jedne legende Jugoslovenskog fudbala, čuvene devetke ove reprezentacije i centarfora „Partizana“ iz šezdesetih, Milana Galića.

I ova priča je u njihovu čast, i čast svih fudbalera Ariljske ”Budućnosti” kojih više nema.

Milan M. Pajević

1174710_10152700490511730_8058625126440131574_n

Dvorište


Na tom mestu počinje moje sećanje. Tu su nastale prve modrice i ožiljci, prve fotografije. Tu sam se prvi put igrala na snegu i napravila prvog sneška belića. Tu sam prvi put potrčala a da nisam pala. Ljuljaška, stara kruška, bele stolice i sto, mamin letnji ručak, kumov roštilj, ruže i lale, žmurke, kućica za ptice i zvezdano nebo. Nigde nema toliko zvezda koliko ih ima na nebu iznad mog dvorišta. Tu sam se prvi put poljubila iza kuće, pored žardinjere sa kadifama. Tu sam nastavila da se ljubim, krišom, kad vidim da je mama ugasila svetlo u njihovoj spavaćoj sobi.

Sredina avgusta je. Dve velike jelke u jednom uglu dvorišta, između njih Vikicin boks, ležaljka u hladu pored i na njoj tata leži u šorcu i majici, čita „Politiku“. Vikica je ispod ležaljke, kunja na sveže ošišanoj travi, zalaje jedino kad čuje da nam neko zvoni na vrata. Mama je u kuhinji sa kumom, spremaju sarmice sa zeljem – zeljem koje smo prethodno nabrali u dvorištu. Ja sam verovatno na kupanju ispod Visećeg mosta ili na Brani, nisam na Urjaku, još sam mala, možda šesti – sedmi razred osnovne. Na Urjak su išli srednjoškolci i stariji, jer imaju prevoz. Mi klinci smo išli peške na najbliže plaže u gradu.

Vraćam se kući oko pet. Na kapiji me čekaju Viki, miris lipe i mamini đurđevci. Prođem kroz kumovo dvorište, pokupim nekoliko oraha koje sam ugledala u travi jer znam da ih tata voli, uberem ribizle jer ih ja volim i već odatle vičem: „Mama, kad će ručak?“.

Tata i ja premeštamo bele stolice sa terase na centar dvorišta, jer je sunce već zašlo za šumu koja se izdiže iznad. U kuhinji je sve spremno, kuma iznosi tanjire, mama šerpu, ja salatu i salvete. Tata i kum su već zaseli i otvorili po malo Nikšićko. Seli smo i mi ostali. Mama uzima prvo moj tanjir i stavlja mi dve najveće sarme i usput govori tati „Ilija, pitaj ljude šta će da popiju“, jer je to oduvek njegov jedini deo posla vezan za ručak. Kad se u svačijem tanjiru našlo glavno jelo, proja, salata i sir, sačekao tata sa čašama, crnim vinom i sokom od maline, tad bi otpočeo naš letnji ručak. Viki bi išla od jednog do drugog i gurala njušku u svačije krilo, ne bi li dobila neki zalogaj.

Pre nego što se smrkne, odneli bismo hranu u kuću, a na sto izneli maminu tortu sa malinama ili pitu od jabuka i sveće. Sedeli bismo tako dugo u noć, umotani u ćebad, jer bi temperatura pala na osamnaest stepeni. Matorci bi pričali o ko zna čemu, ja bih stavila glavu u mamino krilo, ona bi me češkala, svici bi svetleli oko nas kao zvezde padalice, a muziku u pozadini bi pravili cvrčci, nesvesni da će jednog dana postati deo najlepših uspomena.

Ovo pišem mnogo godina kasnije, kad su se neke stvari posle toliko vremena neminovno promenile. Na mestu gde se nekad nalazio Vikicin boks, posađene su ruže. Nju su nasledili Toma, pa Sara. Orah i lipa su posečeni jer su bili stari, jelke je zamenio žbun lavande. Tata je prešao na „Jelen“-a, a mama se trudi da kuva laganu hranu, jer je na dijeti. Sve ostalo je manje više isto, samo ja nisam tamo, već drugi avgust za redom.

Živim u pustinji, u stanu. Ovde je uvek leto. A meni nedostaje to ariljsko.

Đurđica Bogosavljević

Ljudi su čudni kad si stranac

Kažu da je prva rečenica najvažnija, i da ako sa njom ne zainteresuješ čitaoca, propao si. Eto, to sam čula pre neki dan u Arilju. Pravi Ariljac bi rekao, ko ‘oće ‘oće, ko neće, ne mora.
Punog srca i zbrkanih misli ravno četiri dana provedena u Arilju. To nije ona priča, kada dođeš sa strane pa ti je sve lepo, to je priča za sebe. Komplikovana.

Sa devetnaest sam otišla iz Arilja, i kako vreme ide, čini mi se, nepovratno. Ono me i dalje vuče, vraća, grli i ne da da odem, svaki put kad dođem, ali ja hoću više, hoću drugačije. Tražim možda mnogo i po nekom mom skromnom mišljenju ne dobijam ni pola, a Arilje me čeka i ne da mi mira. Jer tek kad odeš, znaš odakle si došao!

U Arilje se vraćam i odlazim dva do tri puta godišnje, ali dolazim i češće. Odlutam, vidim, nasmejem se pa se rastužim i sve tako. Arilje me nikada ne ostavi ravnodušnom, zagrli me i poželi dobrodošlicu svaku put kad dođem, i odbaci onda kada mu želim najbolje. Smešno, zar ne? Ali poznato, i onda kažeš dovođenja, do nekog drugog puta kada se smire strasti.

Sve je mirisalo na malinu ovaj put. Drugima svaki put, meni ovaj put. Nekima smrdelo, meni mirisalo. Svaka kuća, svaki krov cedi sok od maline I stavlja u flaše. Bere se, a ljudi kuće kuću.

Arilje se menja, polako. Sada me tera iz grada, ne da mi da šetam po glavnoj ulici, tera u prirodu. Puni se u junu a prazni u septembru. Kratku sezonu ima, suprotno velikim gradovima. Ili je to bilo pre? A sad? Odlaze mnogi i ne vraćaju se, nedostaju. Ostaju najmiliji. Stare i menjaju se, mnogo brže nego grad. A drugari, ili se vidimo ili ne. Pokušamo i srećni smo kada nam uspe. Ima i onih koji su ostali a čiju spontanost cenim više nego išta, i ajde za pet minuta se vidimo, a drugi slabo dolaze.

Ja sam iz Arilja. Ako me neko pita odakle sam, iz Arilja. Ne pripadam više Arilju, ali sam odande. Tamo sam se igrala kao dete, dobila prve batine, išla u školu, preskakala preko ograde, pala sa bicikle, prvi put se napila – sad se setih, ne podnosim đus-votku – prvi put se ljubila i zaljubila, patila i smarala, ošišala na kratko, frizura tipa Elvis. Tamo ili tu, zavisi kako gledaš, bežala sam sa časova, svaki vikend šetala psihodelično gore – dole po čaršiji i onda trčala kući da stignem na vreme, srećna jer ne gori svetlo u dnevnoj. U Arilju sam stekla prave prijatelje, one koji će ti doneti još jedno piće kada si već mrtav pijan i zapevati sa tobom, filozofirati o samoubistvu, kao da pričaš o svakodnevnici, i koji će reći sve suprotno od onog – da im nedostaješ. To su moje kreativne glave. Tamo smo se okupljali oko desetke, na zidiću, pored Rzava, ili ispred pošte. Sastajali i rastajali, uvek isto al’ nikada dosadno.

Osim zimi. Zimi je Arilje oksimoron. Umara odmarajući. Smrtno tih. Izuzetak je Nova godina i Božić, kada se svi razbeže po okolnim brdima tražeći badnjak sa flašom šljivovice u ruci. I slave. E onda je ludilo. Svi dođu, koji su otišli, pa bude lom. Euforija, sreća viđena, ne, samo predviđena i obistinjena, istinita. Osetljiva.

Ja kada mislim o Arilju pomislim ovako: – Kuća – moji, selo – moji, bistrina Rzava, pečenjak u čaršiji, kokičar, crkva stara ihahaj, maline, crveno, semafor, zeleno, miris lipe, zvuk cvrčaka, lepinja sa pretopom i naravno prijatelji. Nije da su prijatelji posle lepinje sa pretopom, nisam to htela reći.

Pomislim – kreativni ljudi zgurani u ćošak, borba večita. Vidim neobrazovanje vodi protiv obrazovanja, kultura samo estetska, plitka, interesovanja svedena na minimum.

Ali vidim i radne ljude, dobre ljude. Vidim požrtvovanje, predanost i odlučnost. Vidim prava prijateljstva.

Sećam se leta provedenih na Rzavu, nije ih bilo mnogo. Fokus su bile maline zbog kojih jedno vreme nisam podnosila taj sok. Sve do pre par godina, kada dođe trenutak kad poželiš ono čega nema.
Setim se dede koji na biciklu, svaki dan zapuca do grada, a vitalniji je od mene deset puta. Tamo uplati loto, kupi sebi pivo, meni sladoled i dođe kući veseo jer je bio u Arilju.
Setim se ljudi sa ove i sa one strane.

Juče idem čaršijom i razmišljam ovako: Nisam odavde, a ni odande. Ne znam da li pripadati nekom mestu, jednom narodu, jednoj religiji uopšte donosi neke prednosti. Tešim se, možda. Ali Arilje je moje. Ja njegova? Ne znam.

Danas sedim na molu jednog nepoznatog jezera. Meni stranog, al’ nema veze, i ja sam stranac. Bosanac, Hrvat, Srbin, sve je to isto, stranac. I muči me nešto – ova voda nije tako čista kao ona na Rzavu.

Neda Perišić

Ulica osmeha


Sentimentalne (is)povesti nemaju za cilj da izazovu žal za prethodnim vremenom. One služe kao podsetnik jednog života koji se odvijao i koji dalje živi u meni, kao što je to bila glavna ulica u periodu dok sam pravio prve konkretne korake, upoznajući se sa onim što se život zove i onome šta predstavlja.

Protežući se od crkve Svetog Ahilija na jednom, do gradske opštine na drugom kraju, glavna ulica, takozvani korzo, poprimala je oblik živog organizma, velike gusenice, čiji je bat koraka ravnomerno odjekivao krećući se uvek u istom smeru, rep je bio kod crkve, a glava kod Broja 1, gde je gusenica pravila zaokret i ponavljala ritual koji je trajao negde do ponoći! Naročito je ulica bila živahna leti, neumorna, puna osmeha. Žurilo se u grad da se zauzme najbolja pozicija, klupa sa koje je moguće videti u simpatiju za koju se pretpostavljalo da će to veče prošetati.

Omiljeno mesto na kome smo drugari I ja voleli da sedimo bila je pošta, ako uspemo na vreme da zauzmemo taj pijedestal, osećali smo se posebno, moćno, puni samopouzdanja. To mesto je pružalo mogućnost i privlačilo pažnju, mogućnost da budeš primećen, a to je, u tinejdžerskom dobu o kome govorim, bilo izuzetno važno! Elem, kada se taj položaj zauzme nije bilo odstupanja dok god je ulica disala, dok se mogao privući makar jedan radoznali pogled. Bili smo glasni, neartikulisani, devojčice su prolazile na rolerima, prilazile a mi smo se osećali kao kraljevi. I uživali smo u trenutku slave jer smo znali da je prolazna i da ćemo koliko već sutra, ponovo morati da se borimo za položaj koji smo danas izvojevali. Period o kome govorim je kraj devedesetih, početak dvehiljaditih, godina koje su ostale upamćene i po ružnim slikama, ali o njima se odavno već sve zna i priče su ispričane.

Ostavljajući ih po strani, želim da se prisetim samo lepih uspomena! Tehnologija, u smislu u kojem je danas poznajemo i rekao bih zloupotrebljavamo, u tadašnje vreme je bila u povoju a njene mogućnosti su se tek nazirale! Reč, ali ne ona ispisana na ekranu, već ona usmena se držala, dogovor se poštovao, prijateljstvo je nešto značilo! U džepu sam imao zvanje, u oku strast, u duši radoznalost, glava je bila u oblacima, masti nije nedostajalo, inspiracije, slike su bile živahne a osmesi devojčica neodoljivi! A trudili smo se da uhvatimo njihove poglede, praveći takozvane krugove, gore – dole, gore – dole, predah na klupi, kokice kod Medenog, pa opet ispočetka! Bilo je i šećerne vune, isto takvih jabuka, pa smo tako ulepljeni lice prali na Pekarskoj česmi, tu preko puta opštine, kod gornjih trafika! Još samo krug, dva pa povlačenje, dosta je bilo za večeras, tim paradiranjem smo valjda postigli neki cilj. Večeras nisam imao hrabrosti, ali već sutra, uf, sutra mi neće pobeći sigurno, video sam kako me pogledala večeras, to je to, udica je bačena, sada some zagrizi I priđi joj… sutra… da da sutra sigurno, ne treba se zaletati po svaku cenu, taktika da se napravi, plan da se sprovede u delo…

Trajale su te igre tokom letnjih meseci, razmenjivali se pogledi, upitni, znatiželjni, grad je živeo, bili smo bezbrižni, prilazili smo devojčicama, pa ukoliko bi pristale da prošetaju sa nama, „auuuuuu“ nebo je granica, šepurili smo se kao pauni, svet je bio naš! Imaš u džepu para da je odvedeš na najbolji sladoled na točenje, borovnica, vanila ili mešavina. Za sladokusce je dobitna kombinacija bila sutlijaš i u njega ubačena baklava, čini mi se da i danas mogu da se setim tog ukusa.

Prolazio sam pre neki dan i poželeo ponovo tu da svratim, da napravim podsetnik, ali sam naišao na zatvorena vrata! Bilo mi je nepojmljivo da poslastičarnica iz perioda mog dečaštva ne radi, mama mi je rekla da su je trajno zatvorili… Šteta pomislih, ali i sreća pre svega, bilo je dobro dok je trajalo!

Odmah pored nje, u godinama koje su usledile našli smo novu bazu! Izabrali smo “ozloglašenu” Kačaru, Moriju, kako god je zvali! Kažem ozloglašenu jer su postojale predrasude da je kafić problematičan, da se skupljaju ljudi skloni raznim porocima. Možda jeste, ako je glavni porok ljubav! Tu sam bio svoj, razapeo šator i kampovao tokom cele srednje škole. Nije bilo važno šta će sredina reći, iz nekog buntovništva počelo se izlaziti tamo, upoznao sam divne ljude, imao nezaboravne noći, slušao Darkvud dab uživo, igrao stoni fudbal u bašti uživajući u svakom trenutku.

Danas izgleda drugačije, sve se naravno promenilo, ne mogu da kažem na bolje ili gore, meni se ne sviđa vreme u kome današnji klinci odrastaju, ali sve ima svoje, ko sam ja da sudim! I sada, deceniju kasnije, dođem u ulicu, „bacim đir“, to je jače od mene, ostao je taj nagon, strast i hiljade koraka koje sam napravio ostalo je uklesano!

Leto je, drugi grad, godina 2015. Dani su prozirni i vreli, glava mi se lepi na jastuku sa prvim zracima sunca, osećam se ispijeno. Veče donosi svežinu, izlazim na vazduh, duboko udahnem, zatvaram oči. Zamišljam ulicu, živa je, oblikuje neke nove klince i ispisuje drugu priču. Za par dana ću da sednem ispred pošte i obnovim gradivo. Sa istim ljudima kao nekad. Zahvalan sam ulici na tome!


Mirko Rajević