Благоје Козопред

Добро се сећам многих људи из мог детињства, aли један од најупечатљивијих трагова у мом сећању оставио је Благоје Козопред.

Тако смо га звали сви: деца, млади и родитељи; а ја тада, нити касније, нисам сазнао његово право презиме.

Долазио је, јашући на коњу, скоро сваке недеље из горњих брда и пролазио путем испод наших кућа, одлазећи код родбине у заселак Моравчу. Ми, деца, смо знали да то обично бива недељом када нисмо у школи, па нам је тај сусрет причињавао посебно задовољство, поготово ако би то било о летњем распусту и у јутарњим сатима док још нисмо одлазили на реку, где би чували стоку и ловили рибу по речним тишацима. Често, када би га неко од деце приметио да се Благоје помаља на кривини иза косе, обавештавао би нас, да будемо негде на путу куда би пролазио, или на речном броду, изнад јаза, код Ивановића воденице.

Највише од свега би нас у његовој појави привлачио његов коњ – риђи путаљ, који је био сав окићен у некакве сјајне токе, шарене кићанке и звечеће прапорце, какве ћу ја, много година касније, видети у филмовима о Винетуу и Џерониму. И не само да је риђан био сав накинђурен, но и сам Благоје је, јашући у браонкастом кожном седлу или самару, био наџиџан, и на себи имао одећу какву ми никада раније нисмо видели…

Његова долама, као пончо, бејаше од чоје, опшивена гајтанима срмом и ђинђувама; панталоне украшене разним лентама и дугмићима, кошуља са цветићима, извезена многобројним свиленим концима. Ми тада нисмо знали да је он био шнајдер и да је сам украшавао своју ношњу. Само се сећам да никада раније, а ни после, ништа шареније нисам видео.

Свакако да смо ми, дечурлија, мање обраћали пажњу на његов лични изглед – беше бледуњавог, испијеног и глатког лица које се измаљало испод некакве шиљасте капе. Глас му је био тих, титрав, помало тањушан и пискав, а речи које су ce отезале и подрхтавале као и његова десна рука у којој је држао узду свог питомог коњића.

Обично би застајао када би се буљук деце, опседнуте радозналошћу и чежњом за слатким сусретом, појавио и препречио му, излокан од киша, макадамски пут који је водио до доњих лука. Благоје бејаше увек доброћудан, никада нервозан и усплахирен; и говорљив, спреман на причу, питања и одговоре. Њега је занимало: ко су нам родитељи, какви смо ђаци у школи, колико имамо година, имамо ли девојку, тетку, стрину, ујну… Та питања су нам тада била чудна и нисмо знали да су у његовом бављењу проводаџисањем била неизбежна.

Одговарали би му, тек онако шеретски, помало и лагајући, да би што дуже остали у његовој близини, пипкајући кићанке и украсе испод којих се једва назирао благ и доброћудни израз риђана, који је на челу имао беличасти белег, преко кога су ћарлијали праменови гриве. Оно што је мени голицало машту и посебно ме очаравало, бејаху риђанове ноге изнад копита, које су биле, попут белих чарапа, обрасле беличастом длаком.

Неко од деце је сматрао да је он дошао са неке друге планете, неко да је побегао из циркуса, а неки замишљали да је доперлијао из некакве бајке о земљи чудеса.
Благоје нам је био све: и чаролија, и забава, и разбибрига у оскудном сеоском окружењу, где сем игранки, вашира, прела и комишања није било друге забаве.

Моја браћа, мој друг Димитрије и ја, често смо маштали да имамо таквог коњића. Ја сам се у својим сновима често налазио у његовој близини, или бих га јахао у галопу, док ме носи у школу, или, држећи се за његову гриву, јездиo сеоским брежуљцима…

Деда ће неколико година касније, притиснут нашим захтевима и молбама, купити малог коња који није био ни налик Риђану.
Мој старији брат је једном приликом сковао заверу како бисмо, бар на кратко, уграбили Благојевог коња. Смислио је како ћемо се неко од нас претварати да смо болесни, како би он сјахао и оставио Риђана, кога би ми заједно могли зајахати и отперлијати завојицом у долину. Често смо га заговарали или звали да нешто види, одмори се, како би бар на трен дошли у посед те чудне, умиљате живуљке. То се, бар ја памтим, само догодило онога пута када је Благоје тражио да од нашег оца купи ракију, а мој брат му рекао да отац лежи у кући болестан, што није била истuна.

Онда је мој старији брат брже-боље успео да узјаше риђана, који се опирао, рзао, и на крају га избацио из седла.
Благоје нас је најчешће даривао разноликим дугмадима која су имала разне облике и боје. Ми би се њима, у тренуцима безбрижности и доконлука, играли игре „пуљке“ или, у недостатку кованог новца прибацивке – крајцаре. Од других игара популарна је била игра „купе“, са зрелим орасима, затим игра „пиљака“ и „клиса“, касније и кликера…

Није нас занимало то чиме се он бавио, али смо касније сазнали да је био шнајдер и да је од козје длаке шио шарене торбе и био далеко познат као проводаџија. Ми тада и нисмо знали какво је то занимање, али се причало да је имао увид од Јавора до Таре о свим потенцијалним удавачама и младожењама. Стари, који су познавали Благоја Козопреда, у чијем „сочењу“ је вероватно и сам учествовао, су казивали како је он, непогрешиво знао да процени „ко је за чију кућу“, чак се трудио да девојке из сиромашких кућа уда у добростојећа, газдинска домаћинства.

Ниједна његова наводаџијска работа није доживела неуспех…
Благоје је, зазнаћу то тек када је нестао, познавао многе породице, њихове претке, „пратио генетику“ веома успешно, путујући по Златиборским селима, вашарима и игранкама упознавао младиће и девојке, склапао бракове који су се вазда успешно одржавали и трајали…

Благоје одавно већ не седла свог риђана и не пролази овоземаљским путевима. Млади, опседнути другим мерилима, градским светлима, бесним џиповима одавно сами налазе своје изабранике.

Читав свет се некако преокренуо. Брачне заједнице у градовима све краће трају, а момци у селима су остарели и одавно се не жене; нема ни сеоских девојака, отишле у градове да шију, фризирају и маникирају.

И да се врати Благоје би био немоћан, јер су његову улогу преузеле неке друштвене мреже и ријалити програми…

Момчило Димитријевић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

sr_RSSerbian