Боже колико је живих међу мртвима, а колико је мртвих међу живима…
       (Владика Николај Велимировић)

 

О чему говори књига Хероји или Издајници?

 

Књига, пре свега, говори, о сатирању српског народа у току Другог светског рата, као и о многољудном страдању у поратним годинама. То је, између осталог, збирка сведочанстава: о погибији бораца и официра Краљеве војске, о разарању њихових породица, робијању њихових јатака; али и о уништавању српских домаћина, сатанизовању интелектуалне елите, гажењу цркве и њених светиња; као и о затирању српске младежи и прогону обичних малих људи – српског сељака. Књига је својеврсни лексикон сећања преживелих мученика, углавном из крајева западне Србије, који су, у крхотинама свог памћења, сачували и на светло Истине изнели све страхоте из суморног времена грађанског рата. Књига је испуњена многим извештајима, изворима, адекватним цитатима, личним освртима и коментарима, али и документима из немачких, партизанских и четничких архива. Хероји или издајници је књига у којој се контролисаној и диригованој историји – споменару улепшаних хвалоспева ратних победника, “хероја” – супротстављају, без идеолошке диоптрије, погледи поражених “издајника”. Издајници не ратују са херојима, чак им, без трунке мржње, праштају. Они само желе да се на истом временском и ратном кантару вагају лаж и Истина.

 

Како се родила идеја за оваквом књигом?

 

Увек, и за све, у животу је потребан окидач, иницијална каписла, па тако и за писање књиге. Још као дечак, основац, слушао сам од деде и очевих пријатеља (отац о томе никада није говорио) неке, мени тада нејасне, готово невероватне, приче о ратним временима. Случај је хтео да једном приликом, у очевом војничком коферу, који само тог дана и никада више није био закатанчен пронађем, у мени ретко кад доступној књизи “Свезнање” (деда ју је донео, иако је била тешка преко 5кг, са Солунског Фронта), фотографије мени непознатих брадатих људи. Мени су тада те слике биле веома стране, тим пре што у мом видокругу, тих година, није било тако одевених људи са црним брадама. Можда се у мојој глави могла створити слика о некаквом маскембалу, или…? Много касније сам сазнао да је на тим сликама био и мој отац, а да је мајка слике, у страху да не буду откривене, спалила.


То је било оно: “Удар нађе искру у камену”, како Његош рече.
Свих тих поратних година у школи смо виђали само једну слику, знали његово име, учили историју писану затупљеним пером “победника”, слушали о надчовечанској борби народноослободилачке војске; дивили се цењеним херојима, чије хладне бисте “красе” многе паркове; имена њихова носе наше школе, позоришта, наша села, установе, наше улице, булевари… И тада није било ничега другога. Касније сам сазнао да у нашој историји недостају многе странице, како од настанка нације (то свакако сеже, не у VII век како су нас учили и лагали, већ у далеку, вишемиленијумску прошлост) али и да су прећутани многи догађаји и хероји из времена Првог и Другог светског рата.
Отац је, а да ја то као дете нисам ни разумео, често био и по неколико месеци, далеко од породице и куће одсутан. Мајка је говорила да је он на раду и да ће зарадити новац да би се ја и моја браћа школовали. Био је, уствари, у више наврата на “службеном пута” – принудном раду, кулуку (у рудницима, на изградњи Палисада, минирању и изградњи путева). Зашто само он а не и наше комшије? – питао сам се. Деда, иначе каплар са Солунског фронта, ми је неколико година касније рекао: “Бојим се да ово што ти сада кажем нећеш разумети: Мој син, твој отац, није био на Титовој страни.”
И ништа више…
За неку “другу страну”, да је има и да постоји, тада нисмо знали све док једнога дана мајка није опсовала неке људе у кожним капутима, који су однели очев казан за печење ракије. Рекли су јој да припази шта говори. Тад сам схватио да је наша кућа била обележена.

 

Наслов књиге „Хероји или Издајници“ има одређену тежину. Да ли сте овим желели да оне који су годинама обележени као издајници претворите у хероје?

Кад нешто пишете увек постоји сложено питање: Како то насловити, како наћи прост а жив и вишезначан назив. Тако је и код књиге. Постојали су и други радни наслови: Дивљи господари планине, Равногорци говоре, Сведочења, или по наслову књиге Марсела Пруста: У потрази за изгубљеним временом, који је предлагао Добрило Ненадић, један од потписника рецензије књиге, који ме је соколио и охрабривао да не посустанем.


Хероји или издајници, издајници или хероји – вечита дилема. Преломило је да се књига наслови том двосмисленом кованицом, не зато што звучи претенциозно, привлачно, провокативно, већ због тога што је то свевременска дилема у памћењу нашег народа. Било је замишљено да се у књизи, паралелно са судбином равногораца, преплићу судбине припадника партизанског покрета. Већина њих није била спремна на разговор. Али светли ликови попут Душана Крчевинца Шабана, бившег председника ариљске општине; Јездимира Милићевића и Љубивоја Алексића, довољно говоре да је и на страни “победника” било добрих, поштених и часних људи. У рату нема анђела. Нигде у свету, па ни код нас, није било чистог рата, нити чисте војске. Покушао сам да људе, без обзира под којом се заставом борили, поставим на неко мало сигурније место, да догађаје и њихове савременике обојим са мало више светлости. Да ли сам успео? То знају и говоре читаоци, међу којима је и много младих људи, што посебно радује.

 

Колико је времена и труда требало да се пронађу и наведу на разговор саговорници који су преживели ратну трагедију и голготу?

То није мерљиво опипљивим параметрима: временским јединицама, километрима, умним, физичким и интелектуалним напорима. За проналажење саговорника, сакупљање прича (исказујем захвалност за труд на свесрдној помоћи у обликовању неких текстова: проф. Славици Радовић и проф. Миливоју Трнавцу), проналажење грађе, ишчитавање литературе, зборника, докумената, па све до обликовања текстова и поглавља, утрошено је више година. Али све то је занемарљиво кад имате саговорнике чије судбине, сузе, олакшање у исповедању некоме, често и, зашто то не рећи, неповерење, вас итекако инспиришу. То је сатисфакција. Било је случајева да се појави зрно сумње, малодушности, нелагоде, страха, а одмах затим, ти исти – док листају старе, пожутеле, деценијама скривене у најлон кеси и на тајном мести испод патоса, фотографије – озареног лица, течно и разговетно износе своја сећања, те “слатке отрове” закључане у дубини душе. Тада вам не преостаје ништа друго него да себе сместите у оно време, оживите њихову судбину и идентификујете се, док сте ту, са тим ликовима.

 

Какви су хероји из ваше књиге?

Чврсти у својој идеологији, овенчани ореолом националиста, добродушни, смели и поштени; прилично образовани, отмени, иако посустали и под теретом година одавали су лик господства и чврстине у својој вери. Многи су, иако на заласку живота, деловали стамено мада су своју младост сагорели по беспућима, шумама, казаматима и робијашницама. Међу ликовима је и много оних које је је ратни вихор разнео и које нисам упознао. Били су међу њима и часни, школовани официри (Пеливан, Марковић, Ђурић, Калаитовић, Вучковић…), многи јатаци, родољуби, српски домаћини… Од свих, а у галерији ликова их је на десетине, најсветлији траг оставили су: Нада Мијушковић, Љубинка Алексић Мајорица, партизан Душан Крчевинац Шабан, Стојка Шекељић, Божо Пузић, новинар Љубивоје Алексић… 

 

Како су реаговали учесници који су испричали своје приче по објављивању књиге и где су они сад?

Многи су мени тада, када сам код њих долазио, били незнанци, а касније смо постали пријатељи. Годинама смо се сретали, разговарали, интересовали се за неке друге судбине. Неке сам после шездесет година, а да нису знали једни за друге, као и то да ли су међу живима, поново спојио. Неколицина њих је, сузних од среће очију, присуствовала на промоцијама књиге. Били су прозивани и, као деца, срећни, готово усхићени, и говорили да им је, појавом књиге, за живота подигнут споменик. Казивали су да, коначно, после исправљене неправде и обелодањивања истине и рехабилитације, могу мирно да оду из овоземаљског живота. Већина је отишла. Неки су тражили да им, у тим тренуцима пресељења, посветим неколико речи. То се и догађало. 

 

Да ли су вам се после читања књиге читаоци јављали са својим сличним причама?

Наиме, ово проширено издање и јесте угледало своју светлост, захваљујући пре свега Библиотеци “Љубиша Р. Ђенић” из Чајетине и председнику чајетинске Општине М. Стаматовићу, али због захтева читалаца који су имали жељу да, на страницама књиге виде и неке своје приче. Да, и данас после десет година, много је оних који би да неке своје трагичне приповести поставе у корице књиге. Ко зна можда за неко ново издање.

 

Ваша књига се налази у највећој библиотеци у Америци, како је доспела тамо?

Хероји или издајници се налази у многим домовима и библиотекама широм света. На захтев једне госпође која представља Bookbridge (мислим да се зове Јелена) књига се налази, међу 15 милиона књига из целог света, у Конгресној библиотеци у Вашингтону. Био бих непристојан када не бих признао да сам се тог дана када ме је позвала и саопштила ту вест посебно обрадовао, можда исто онолико као када сам био позван да, у Клубу књижевника, примим награду “Драгиша Кашиковић”, за књигу. Књига је, ангажовањем српских исељеницика (за време рата, и половином прошлог века, избеглих из земље због Брозове диктатуре), посебно из Америке и Канаде, доспела до многих српских националиста и родољуба. Они су заслужни што су сведочења о том сулудом грађанском рату “препливала океан” и остала у животу. 

 

Ко су хероји а ко издајници данас?

И данас, како у свету тако и код нас, народ је подељен – поларизован. Данас широм планете “ратују”: глобалисти против суверениста, неокомунисти против националиста, антифа и фа, верујући против атеиста, обојени против белих. Вечна борба зла и добра – силе мрака и силе светла су у вечитом сукобу – и тако у недоглед, све док не уништимо ову дивну, Богом дату, планету. Многи би и данас да се, иако су се они измирили у гробовима, ми њихови потомци, делимо на партизане и четнике.


Хероји су данас, можда сам ту мало субјективан, неки модерни хајдуци – природњаци, еколози, они који би да избегну стеге система, да искораче из “Фарме” и резервата – они који чезну за: шумовитим брдима, плавим небом, песмом птица, жубором река, бистрим потоцима, али и сви они мали људи који се боре у својим срединама против урушавања природних закона и накарадног материјалистичког поимања света. Издајници се, пак, труде да нам свим силама докажу да ми нисмо ми, и да треба да заборавимо: род свој, своје име, своје писмо, језик свој, своју веру, своју песму, коло, своју традицију и историју…

 

Шта садржи допуњено издање ове књиге?

У проширеном (допуњеном) издању било је места за неких дванаест нових прича о страдању: капетана Поледице, пилота Тодоровића, богослова Радибратовића, свештеника Алексе Вукотића; о судбини породице Војислава и Страјина Вуковића; о животној драми Обрада Васиљевића, о ратном путу сенатора Средоја Бркића, Милијанка Обрадовића, Јездимира Милићевића; о ратној драми и робијању поручника Ивка Јовановића… Придодато је још неколико фрагмената о ратним окршајима и златиборским српским јамама.

 

Која је животна прича из књиге је највише утицала на вас?

Све… Посебно потресна, веома драматична и поучна је исповест госпође Наде Мијушковић, која је на правди Бога робијала у Забели и преживела тешку тортуру, шиканирање, омаловажавање; неколико пута одвођена пред стрељачки строј… Моја Херојина.

 

Које књиге сличне тематике би препоручили нашим читаоцима?

Много би ту било наслова, више десетина. Постоје многи историчари, писци, публицисти и хроничари који се поштено баве истраживачким и научним радом везаним за нашу историјску прошлост. Пре свих ту су: др Коста Николић, др Бојан Димитријевић, др Срђан Цветковић, Милислав Самарџић, Васа Казимировић, проф. Предраг Остојић, др Немања Девић…, као и академик Љубомир Симовић, књижевник Вук Драшковић, писци: Антоније Ђурић, Боривоје Марјановић, Томислав Крсмановић, Велибор Џомић, Радован Калабић, Славко Маслар, Саво Јанковић, Живорад Грујичић… итд. 

 

Захваљујући овој књизи исправљена је на неки начин историја наше средине, западне Србије, али шта је са осталим деловима наше земље? Да ли знате да неко бележи приче као Ви?

Написане су, и пишу се књиге са сличном тематиком. Наравно не у оном броју колико је написано: партизанских књига, споменица, записа, дневника, хроника… У последњих тридесетак година, захваљујући, пре свега крагујевачком часопису Погледи, лажи и бољшевичка пропаганда су устукнули пред истином коју је ширио њихов уредник М. Самарџић. Луч Слободе и Истине се ширио и, ето, стигао и код нас, па и у многе крајеве наше отаџбине. 

 

Шта сте схватили да је најважније у животу када сте записали и изнова читали све ове приче? 

Познавати себе, бити храбар, имати вере, ширити љубав, штитити правду и бранити Истину, свагда и на сваком месту. Бог је и љубав и истина.

 

Многи саговорници – учесници ратних догађаја, њихови познаници и савременици, различитих идеолошких опредељења (четници, партизани, љотићевци, недићевци, добровољци), само су усамљени крајпуташи и бледи путокази ка Истини. Јунаци прича, са веома драматичним судбинама – обележени као хероји или издајници – можда су овога пута, у овој књизи (неко рече епопеји), виђени и осликани у неком другом светлу.

 

Књигу можете наручити на телефон +381631749904; или путем е-маила: mdimitrije1@gmail.com

sr_RSSerbian